Карађорђе против Маракане

Из дипломатског и политичког говора новинари су преузели да главни град поистовећују с државом. Тако се и код нас, и у иностранству, између Београд и Србија ставља знак једнакости.

То се пренело и у спортско новинарство, где је та веза појачана посебним изразима. Кад репрезентација лоше прође у свом главном граду, онда се то нарочито истиче. На пример: „Французи изгубили усред Париза”, „Енглезима само бод усред Лондона”, „Италијани надиграни усред Рима” и слично.

Кад домаћин изгуби у неком другом граду у својој земљи то као да нема исту тежину. Ваљда је то зато што се спортске утакмице доживљавају као неке ратне битке, у којима је, у овом случају, част нације у питању, па кад противник „освоји престоницу” (у спортским извештајима се победа у гостима често описује као заузимање неког града или његов пад) – оде маст у пропаст.

Највећа такмичења или најважније утакмице обично се приређују у главном граду. Самим тим се неком догађају даје на значају. Ту ће бити највише публике, домаћин ће имати највећу подршку...

Међутим, код нас то више није тако. Београд више није Србија!

Такав закључак може да се извуче из онога што је рекао селектор фудбалске репрезентације Синиша Михајловић. Он тражи да Србија не игра у Београду, јер ту навијачи звижде тиму своје државе. И то не због лоше игре или незалагања, због чега нико не би имао шта да им замери, него што им смета неки играч, председник савеза?!

С обзиром на то каква је публика била у Новом Саду, на недавној утакмици против Велса (6:1) селектор би да се и даље игра тамо. Похвалили су је и репрезентативци.

Сам Михајловић је играо и за Војводину, и за Црвену звезду, па је, дакле, на оба стадиона – код куће. Али, он је био репрезентативац у време када се, на пример, звиждало химни. И несумњиво да зна како такав однос публике делује на оне на игралишту. Зато нико не може да му приговори што жели да поштеди репрезентативце од тога.

Тиме штити и себе као стручњака. Јер, ако се звижди, на пример, голману, па га то деконцентрише и он буде крив за гол због којег репрезентација не оде на Светско првенство рачун ће бити испостављен селектору. Џаба је и њему и репрезентацији да после објашњава што Србија неће играти у Бразилу 2016.

Кад смо код Бразила – највећи стадион у нашој земљи је познат као Маракана. То је речица у Рио де Жанеиру, поред које је, за Светско првенство 1950, саграђен највећи стадион на свету у то време – за 200.000 гледалаца. А овај наш, с обзиром да је био упола мањи од њега, најпре је био Мала Маракана, а онда му се изгубио први део имена.

Оном стадиону у Новом Саду је враћено предратно име – Карађорђе. Можда је у тим називима и симболично објашњење зашто репрезентацији Србије више прија да игра у Новом Саду, него у Београду. Карађорђе је српски, а Маракана – бразилска.

Овај селекторов предлог је добар повод да у фудбалској организацији размисле какве људе желе на трибинама. Ако Београд не може да реши тај проблем, онда нека гледа Србију на телевизији. А и за развој фудбала је добро да репрезентација игра широм земље.