Интервју: Светислав Басара

Многи читаоци и данас жале за Сандозом, Фином, Тмуом и осталим особењацима из Басариних раних прича. Њима ће се сигурно допасти тетка Јелена Настасијевић, хероина новог романа Светислава Басаре „Дуговечност”, који је управо објавила „Лагуна”. Њене врлине контрастирају безбројним „зоон политиконима” којима је у свом животу била опкољена, о којима такође разговарамо са овим аутором.

Међу јунакињама српске прозе тетке су реткост. Ни Албахари их није удостојио пажње у својим фамилијарним сагама. Ваша „тетка над теткама”, пак, не само да је сама одржала цео род Настасијевића него је и комунизам срушила? Шта она представља?

Моја тетка, Јелена Милијевић (у роману Настасијевић) заиста је била бенгалски тигар од тетке, како је описује наратор Настасијевић, то јест моја маленкост, и заиста је поживела деведесет и осам година, готово читаво једно столеће. Припремајући се да пишем „Дуговечност” – што је потрајало много дуже од самог писања – размишљао сам о томе шта се све у Србији издогађало током само једног, истина дугачког, али ипак људског века.

Двојица јунака, патриота Маслаћ и његов антипод Настасијевић срећу се у бизарном зоо-врту у Франкфурту, који је парадигма одређене културе, филозофије, мисли, цивилизације. Како се сналазе у њему?

Немојте тако – бизаран! Франкфуртски зоолошки врт је веома лепо место. Нажалост, никада нисам тамо био, али погледао сам мноштво слика на интернету. И шта да вам кажем – рад, ред и мир. Зашто су моји јунаци тамо и како се сналазе, у томе не треба тражити никакав скривени смисао. Јунаци негде морају да буду чак и у романима, а мени се из неког разлога свидело да их запослим у зоо-врту, што се показало врло пробитачним. Сироти Маслаћ је тако могао страдати у кавезу са бенгалским тигром, што је у уметничком смислу много упечатљивије него да је упао у високу пећ или да је пао са грађевине. Осим тога, дошло је такво време да су болнице и зоолошки вртови најуређенија и најмирнија места у градовима овога света.

На промоцији „Монголског бедекера” на Сајму у Солуну, чули смо да грчки читаоци Ваш балкански „пандемонијум” јако воле и пореде га са Кустуричиним. А сад и овај зверињак... Колико ваши пандемонијуми личе?

Сличног је мишљења и француска критика. Тамо ме називају „Кустурицом у прози”. Па сад, неки од мојих романа, не сви, када би их било могуће претворити у слике, заиста би, атмосфере што се тиче, могли личити на неке од Кустуричиних филмова. У вашем питању, међутим, као да слутим скривено потпитање: смета ли ми то или ми, пак, ласка. Не смета ми зато што је Кустурица сјајан редитељ, а не ласка ми зато што критичари, било да су наши, било грчки, било француски, по обичају лупетају. Такве ствари не треба узимати озбиљно.

Да ли је, уистину, цела Европа – једна гротескна Ла Манча, али без Дон Кихота?

Мени Европа више личи на Ла Манчу са једним дибидус излапелим Дон Кихотом на челу. Европом, па и светом, као да влада неки Дон Кихот, али сада без трунке лудачког шарма, Дон Кихот који је изгубио све идеале и који насрће на све што му се испречи на путу. Да ствар доведем до краја: мени Европа, па ако хоћете и свет, све више личе на Дон Кихота који се нагутао ЛСД-а и вијагре. Ако ме питате шта је упропастило Европу, а коначно и Србију, одговорићу вам кратко и јасно – гузица. У свим дословним, пренесеним и симболичним значењима те речи.

Историја је опсесија многих Ваших ликова. У поплави теорија завере, сумња се да је један Настасијевић (Сулејман) виновник напада Ал Каиде на куле у Њујорку, да су Срби укинули (историјско) време... Има ли шансе да бар Вук Јеремић сада нешто предузме у том погледу?

Како да не! Јеремић сада има сјајну прилику да поново покрене време, можда да га врати у неки бољи период и да исправи све неправде. Не знам откуда вам идеја да Вука Јеремића уплићете у колико-толико озбиљан разговор о колико-толико озбиљном роману. Није му ту место. У неком роману, то да. Имао је запажену епизоду у Mein Kampf-у. Са друге стране, фантастичне епизоде, попут оне са Сулејманом Настасијевићем, не могу се анализирати. Узимају се такве какве су. Или се остављају.

За Вашег јунака гроб је једина сигурна кућа у данашњој Србији. У којој кад нема рата, нема ни историје: „Мир пустоши Србију”. Није него?

Мени, право да вам кажем, Србија изгледа као поприлично опустошена земља, иако – будући да званично није учествовала у последњим ратовима – није ратовала од 1945. Где онда грешим? Како се онда догодило да је толико пропала у миру? Стицајем околности, често путујем по Србији и у прилици сам да се уверим да је Србија, уз изузетак Потемкиновог града Београда, једна потпуно запуштена земља. Па, ако хоћете, и напуштена. Читаве области су ненасељене. То само сведочи о лажности овдашњег хистеричног патриотизма. То сведочи да овде нема ни једног јединог патриоте. Бар не међу политичким и професионалним патриотама.

Критичари тврде да је пројекат Велике луднице из „Фаме о бициклистима” био пророчански, предвидевши ширење глобалне контроле помоћу суперкомпјутера и без тајних служби. Може ли се тај процес зауставити?

У Србији, раније у Југославији, уопште није било тешко бити пророк. Овде је потребно само замислити најцрњи могући сценарио и сачекати неколико година. Мени, док сам писао „Фаму”, ни у сну није падало на памет да се бавим пророчанствима, али неке ствари су се доиста испуниле. Оно, на пример, да ће у Великој лудници свако моћи да буде оно што пожели. И ето, Јеремић је пожелео да буде министар спољних послова. И хоп – постао је министар спољних послова.

Велики сте заговорник превредновања српске традиције. Овде говорите о игнорантском односу званичне културе према личностима попут Андрића, Киша, Пекића, Новице Тадића? Зашто су они спорни?

Уметност прозе је уметност претеривања, али у том претеривању има доста истине. Нико од поменутих, наравно, није споран у овдашњој официјелној култури, али никоме се од поменутих не придаје дужна пажња. То што се сваких неколико година обнове сабрана дела поменутих писаца, само је маска за суштински немар према врхунским вредностима наше културе. Ево вриштећег примера. У Ломиној улици, у центру Београда, живели су Гаврило Принцип, Милован Глишић и Аница Савић-Ребац. Човек би рекао – у илегали јер ни на једној од тих кућа не постоји макар најскромнија спомен-плоча. Ето зашто се на помен речи „патриота” најрадије машам за пиштољ. За разлику од поменутих великих писаца, велики песник Новица Тадић је био заборављен још за живота, потпуно скрајнут и остављен без посла. Народ који тако поступа са својим најдуховнијим синовима не би требало да рачуна на неку нарочито светлу будућност.

И припадници српског „париског круга” предмет су пажње: следе западне сликарске трендове, а и даље критикују западњачки начин живота. Мислите ли на Љубу Поповића?

Нема у „Дуговечности” ни речи о било чијем сликарству, осим о Балтусовом и Жилићевом. Нисам уопште мислио на Љубу Поповића, светски значајног сликара, коме је свакако место у Паризу или, уосталом, било где на планети. Нисам мислио ни на кога појединачно, јер да сам на неког конкретног мислио, тога бих дилбера и поменуо, као што многе у роману помињем поименце. Тај српски „патриотизам” у удобности којекаквих иностранстава је колективни феномен и као такав је и описан.

Андрић је, ако је веровати вашем лику Кангрги, на самртној постељи поручио: „Спалите Андрићеву задужбину”. Који ће бити Ваш аманет?

Чувајте ми Југославију.

Како се осећате изјутра кад устанете, знајући да многи стрепе хоће ли, поименце, доћи на ред у неком Вашем новом роману или колумни?

Уопште не мислим о томе. Чисто сумњам да сам, како ја то имам обичај да кажем, оплајпичио макар и једног доброг и поштеног човека. Са изузетком Александра Јеркова кога сам својевремено због неконтролисане сујете најстрашније јавно извређао и коме се овом приликом јавно извињавам.

Да ли сте Ви, онда, српски Томас Бернхард?* (*Аустријски писац, чије дело одликује беспоштедна критика свих негативних особина његових сународника) 

Камо среће да једнога дана досегнем стилско савршенство Томаса Бернхарда. Па макар то било и у Србији.

.............

Моја тетка у веку фукара

Рођена 1912. у Краљевини Србији, када је започела и серија балканских ратова, моја тетка је умрла 2010, у бајаги демократској републици Србији. Преживела је, дакле, и сахранила, како то у роману кажем, Краљевину Србију, Краљевину СХС, Краљевину Југославију, серију разноразних социјалистичких Југославија, потом СРЈ и СЦГ. Моја тетка није била била само дуговечна, него и стабилна личност, што се за државе у којима је живела и за владаре који су их водили нипошто не може рећи. Њен отац, мој деда, по коме сам добио име, и теткин муж, мој теча, стрељани су без икаквог разлога током црвеног терора такозване Ужичке републике. После рата су теткину мајку, моју бабу, отерали на робију, да би што лакше опљачкали породичну имовину, да би на крају мојој тетки умрла ћерка јединица. Упркос серији таквих, готово незамисливих несрећа, моја тетка Јелена Милијевић била је једна од најблагороднијих особа које сам упознао у животу, особа у којој није било ни трага горчине или жеље за осветом. Ја, међутим, нисам ни изблиза благородан као моја тетка, па сам у „Дуговечности” покренуо многа неугодна питања упућена фукарама које су учествовале у комунистичким злочинима, па се потом претвориле у велике Србе.