ДС не сме да буде пословни клуб

Борис Тадић, председник Демократске странке, дочекује нас у дворишту седишта странке у Крунској улици, са књигом интервјуа Оливере Ђурђевић, а читалац ће брзо да види и зашто. Током интервјуа неколико пута понавља принципе за које се залаже и које одмах на почетку сажимамо. Први – не може успех за себе који је истовремено неуспех за читаву организацију да буде принцип рада у Демократској странци. Други – вредност је допринос организацији и странци на свим нивоима и само тако се може очувати мисија коју ДС има у српском друштву, јер је ДС национална институција, а не појединачна или групна. Трећи – ДС мора да промени програм тако што ће снажније показати социјалдемократско опредељење. 

А у интервјуу Оливери Ђурђевић 3. јуна 2004. године током избора за председника Србије (које је добио), Борис Тадић је рекао: „Није срамота изгубити. Срамота је не покушати. Срамота је одустати.“ Додаје томе да је и на Главном одбору рекао да је човек који никада не одустаје.

Рекли сте на Главном одбору да ће одлучивање о начину избора председника – непосредним гласањем или делегатским системом – одредити резултат избора?

Чињеница да је на Главном одбору прошао предлог мојих противкандидата говори о намери контролисаних избора. Али ја ћу инсистирати да не буде контроле гласања. И сам носим терет делегатског гласања на изборима на којима сам постао председник ДС, а пошто верујем у победу на овим изборима, не желим да на њу падне сенка контролисаног гласања.

Ако је ДС хваљен јер на изборима одлучује о свом председнику, увек је било и примедаба, од 1990, да су избори били кривотворени. И на прошлој скупштини сам предлагао непосредне изборе, али сам и тада остао у мањини.

Иначе сам пре неколико година предложио да у статут унесемо одредбу о непосредном бирању функционера.

Могло је непосредног гласања да буде и раније. На изборима на којима сте постали председник ДС, била је примедба да је ваш тим потпредседника биран диригованим, контролисаним гласањем?

То је део политичке културе ДС. Ја сам иницирао непосредне изборе и они су могући од прошле изборне скупштине. После тога скоро 80 одсто локалних функционера је бирано на непосредним изборима. И ти избори не остављају сумњу. Ако непосредно бирамо председника локалних одбора, с оне стране памети је да тако не бирамо и потпредседнике и председника странке.

Ако су војвођански и београдски одбор били за делегатско гласање, онда се верује да ће људи из тих одбора гласати за Драгана Ђиласа који је такође кандидат за председника ДС?

Ја сам члан београдског огранка. Како неко може да натера мене да гласам онако како је одредило руководство одбора?

Статут не каже да делегат из Београда или Војводине мора да гласа како је одлучио тај одбор?

Не, постоји само препорука, не постоји обавезујуће гласање.

Одмах после другог круга председничких избора људи из странке су јавно тражили Вашу оставку, а кренула је и прича да Ви желите да поднесете оставку?

То је апсурд политике. Управо сам ја рекао грађанима Србије да се видимо у неком другом филму, уверен да губитак избора за председника Србије не оставља могућност да будем председник странке. Из научних радова мога оца одавно сам научио да политика подразумева и легалитет и легитимитет.

Али само смо Драгољуб Мићуновић, Марко Ђуришић и ја били за то да одемо у опозицију. Већина председништва је ултимативно тражила да ја водим преговоре о влади и да будем премијер. Са тим ставом слагали су се и многи људи који креирају нашу политичку јавност. Био је то тежак тренутак за мене. Морао сам да погазим дату реч, што је у политици опасно. Учинио сам то јер ме је обавезивала одлука већине председништва странке, иако сам био уверен да од преговора нема ништа пошто је Ивица Дачић још у кампањи рекао да се зна ко је премијер.

Баш исти они који су инсистирали да водим преговоре о влади, изнели су захтев да се након тога повучем. Питао сам се зашто и видео сам да постоје нова савезништва унутар странке са људима који су годинама на клупи за резервне играче због веза са аферама из прошлости, на пример случајем „Бодрум” и са центрима крупног капитала. Схватио сам да су почели преговори о промени Демократске странке и тада сам одлучио да то не дозволим, јер имам одговорност за Демократску странку. Дакле, нећу да допустим да ДС постане пословни клуб. Истовремено нећу да дозволим да рад за себе обезбеђује напредовање, а не рад за организацију и за општу ствар. А управо се то догађа са Драганом Ђиласом и београдским одбором. Он је радио за себе и локалне изборе, али није допринео довољно на парламентарним и председничким изборима.

Тешко да ће неко рећи да је Ђилас подбацио ако је на изборима у Београду са великом разликом добио свог главног конкурента? 

Београдски одбор је подбацио на председничким за 9,2 одсто, војвођански за 3,4 одсто, централносрбијански за 4,2 процента.

Себичлук у политици урушава Демократску странку, смањује јој кредибилитет. Такође ни странка не може да ради само у сопственом интересу, она није „коза ностра“, институција која решава питања важна за ту групу људи. Странке морају да буду посвећене интересима заједнице, друштва у целини и људи који их воде морају бити посвећени општим, а не личним интересима, општем, а не само личном успеху.

А што се нисте сетили пре годину или две да имате појединце који, како кажете, раде пре свега у свом интересу?

То је тек сада постало више него видљиво. Ја сам Ђиласа предлагао за премијера Србије. После ових избора га не предлажем јер није показао спремност да ради за општу ствар.

Одговор је да сте подбацили Ви, Ви сте били симбол те странке, те власти, Ви сте, како се тврди, одлучивали о свему...

Наравно да је моја одговорност највећа, али кривица није пре свега моја.

Није председник странке задужен да створене гласове преточи у гласање, већ је за то задужена организација. После избора прострујао је глас да сам распустио београдски одбор. Требало је то да учиним, али је председништво тражило да о резултатима избора разговарамо пошто завршимо преговоре о влади, што сведочи да нисам одлучивао сам. Мада је то стереотипија коју је тешко оборити.

Да ли сте се чули или видели са Драганом Ђиласом после седнице Главног одбора?

Нисам. Али нисам прекинуо нормалну комуникацију са њим...

Па шта је ту нормално, ако се не чујете и не виђате?

Очигледно смо и један и други кренули у кампању. И он и ја сада пре свега радимо на придобијању одбора. Не постоји у политици толики алтруизам да се Ђилас сада бави мојим осећањима односно ја његовим. 

Поменули сте људе који имају крупан капитал. И Ви сте сарађивали са њима. Верује се да су они убедили Ивицу Дачића да буде са Вама у влади а не са Војиславом Коштуницом и Томиславом Николићем?

Демократску странку прати стереотип да је у вези са крупним капиталом. Тврдим да је та веза прекинута баш у мом мандату. Иначе, са Дачићем сам разговарао и договарао се о коалицији много пре избора 2008. године. Утицај Мирослава Мишковића у креирању те владе је – преувеличан. И дозволите ми да начиним јасну разлику између власника крупног капитала и тајкуна. Тајкуни остварују профит само под посебном протекцијом државе, а велики капиталисти су у стању да се изборе са условима међународног тржишта без тог кишобрана.