Парадокс демократије

Обични људи и интелектуалци слажу се да нешто није у реду с демократијом. Мада се безмало сви заклањају иза демократије и заклињу у њу, све више преовладава мишљење да вишепартијски парламентарни избори не воде нужно демократизацији политичког живота већ, неретко, представљају само демократски параван за полиархију у којој мала група управља државом преко строге контроле изборног процеса.

Аналитичари политичких збивања у незападним друштвима указују да западни либерално-демократски модел инсталиран у земљама са другачијом политичком традицијом не доприноси нужно демократизацији политичког и јавног живота. Присталице максималистичких схватања демократије истичу да је, без обзира на културни контекст, либерална демократија неадекватна за изражавање воље већине, посебно за изражавање интереса маргиналних друштвених слојева. Теоретичари глобализације доказују да национално утемељена демократија не може одговорити очекивањима грађана у условима глобалне економије, али да, истовремено, наднационално доношење политичких одлука пати од озбиљног демократског дефицита.

Ове тензије и противречности преламају се у свакодневном политичком животу на различите начине. Анкете јавног мњења бележе стално опадање поверења грађана у политичаре. Током последњих пола века уочен је тренд пораста изборне апстиненције у свим ,,старим демократијама”. Мала заинтересованост грађана за парламентарну политику посебно је изражена код младих људи, тако да се очекује наставак тог тренда. Уместо грађана, све израженији утицај на одвијање политичког живота имају медији у којима се политика своди на приземну пропаганду и личности политичких актера. Тиме се разложна дебата потискује у други план, а политика постаје сфера манипулације. Грађани политику све више повезују с различитим незаконитостима у прикупљању новчаних средстава за политичке активности и раширену корупцију повезану с политичким странкама, а све мање са решавањем реалних проблема. Због тога се као покретачи интересовања за политику све чешће користе афере и скандали којима се прикрива немоћ влада да решавају крупне друштвене проблеме. Не чуди отуда да такву ситуацију користе популисти и екстремнодесничарски покрети који јачају у безмало свим европским земљама.

Постоје многи одговори на питање како је демократија пала на тако ниске гране. Још пре двадесетак година појавила се теза да се демократија нашла у несигурним водама између Сциле трибализма и Харибде глобализма. Трибализам је непријатељски расположен, а глобализам равнодушан према демократији. Глобализам је, у тој интерпретацији, првенствено заинтересован за ефикасну и профитабилну производњу и подстицање потрошње, док питање демократије не сматра суштински важним. Ако недемократски режими могу да обезбеде стабилан пословни амбијент они су подједнако прихватљиви као и демократски режими. Са становишта глобализма идеалан облик владавине представља олигархијски бирократизам. Из данашње перспективе, могло би се рећи да идеалан политички амбијент чини двопартијски систем у коме се партије споре око тема које не задиру у суштинске друштвене односе моћи и прерасподеле богатства.

Са друге стране је трибализам који, у извесном смислу, представља реакцију на глобализам. Њега карактерише парохијализам, национална и верска ускогрудост и с њом повезана искључивост, усмереност на територијална питања и оптерећеност традицијом. Уместо солидарности утемељене на међусобној повезаности аутономних појединаца, трибализам промовише послушност верским и националним ауторитетима и брисање сваке индивидуалности. Због тога су трибализиму блиске диктатуре и теократски фундаментализам, а демократија представља архинепријатеља.

Но, упркос изазовима, наведеним проблемима и сумњама у њену делотворност, демократија још увек представља најпожељнији начин организације политичког живота. Објашњење овог парадокса можда је то што људи нису смислили бољи начин политичког организовања. У том смислу позната је досетка Винстона Черчила да је демократија најгори облик владавине ако се изузму сви остали.

Упркос томе што људи све чешће одбијају да искористе своје право да гласају, извесно је да не би лако прихватили када би им неко ускратио право да гласају. Управо, раширено нерасположење према постојећој демократској пракси више говори у прилог идеји демократије него против ње. Данашње генерације једноставно, како то ефектно каже Ерик Хобсбаум, не желе да прихвате инфериоран положај у друштву којим би требало да владају „природно” супериорни појединци. Због тога владе и политичари, ако желе да оправдају своје постојање, морају да размишљају како да обезбеде више демократије, а не како да је замене наводно ефикаснијим начинима управљања.

(Текст посвећен 15. септембру, међународном дану демократије)