Јупитера све више

Закони у свакој држави, претпоставља се, ваљда, важе за све поданике исто, а владавина закона је идеал којем стреме цивилизоване државе и друштва.

У Београду ови аксиоми, утисак је, нису баш најбоље схваћени, а богами ни општеприхваћени. Примера за ту појаву је сијасет, а као у огледалу виде се код рушења, или нерушења објеката који су се нашли под ударом надлежних државних органа. Тако, може да се догоди, на пример, да човеку сруше објекат – ноћу. Разлог је – нису могли да га пронађу дању и уруче му решење о рушењу. Тај исти рецепт рада, међутим, истовремено је немогућно применити на власнике сплавова и пловних јединица по Сави и Дунаву. Инспектори дођу близу сплава, а власници их позивају у госте речима: "Хајде, само дођите, подавићемо вас као мачиће". Надлежни се удаље као да ништа није било. Још је у сећању сличан догађај од пре неколико година када је власник мотела, иначе под оптужбом, јавно прозивао општинске челнике Раковице да се случајно не усуђују да му руше објекат. На крају су интервенисале јаке полицијске снаге и, тек уз њихову помоћ и после борбе прса у прса, држава је надјачала самовољног угоститеља.

Међутим, не зову се жандармеријске снаге баш увек. Него, када то одлуче надлежни општински појединци по свом нахођењу. Три пута су комунални инспектори из општине Стари град у року од два месеца посећивали градилиште бивше кафане  које се налази тридесетак метара од општинског здања да уруче решење о рушењу неког преградног зида, али су сва три пута "пољубили" врата. Када после тога свакодневно виде кроз прозор раднике како раде у некадашњем ресторану, не сете се да би то била згода да бар замоле некога да прими решење и сруши што је законом предвиђено. Од свега тога, наравно, нема ништа. Потом, општинари ћуте. Месецима. Немоћни да спроведу што су наумили. Остаје отворено питање: пред ким и зашто?

Затим, у чаршији београдској још има остатака трагова некадашње општенародне одбране и самозаштите. Месецима је писано о жени из Булевара краља Александра која у свом киоску, објавила је свима, држи пуну боцу бутана, па ко дође да руши објекат мораће да рачуна с тим да је пут ка небу отворен. Није се држава усудила да спроведе своју одлуку.

Али је зато то учинила недавно у Новом Београду када је срушен киоск уз помоћ чете полицајаца. Суграђани који су тог преподнева између 7 и 7.30 часова видели под пуном спремом око 150 припадника жандармерије нису схватили да је реч о акцији комуналаца. И киоск је срушен.

Али нису срушени објекти у звездарским улицама Јованке Радаковић 35 и Љубе Давидовића 28 без обзира на то што су постојала решења о рушењу. Ту нису интервенисале снаге безбедности мада су грађевине по габариту у односу на киоске као палата Албанија.

Примера има тушта и тма. Старешине Београда признале су да је сређивање тих односа – легално, нелегално, легализовано, или дивље – тренутно једно од најкомпликованијих, мада нису признале колики је њихов удео у обликовању свега тога. А он је, по многим параметрима, немерљив.

Како изаћи накрај са корупцијом јесте проблем у свим земљама транзиције. Лекови за то постоје, а када ће почети њихова примена зависи од храбрости и одлучности политичара. Од врха до дна.

Наравно, имајући на уму и стару римску пословицу за коју до данас у свету није пронађен аспирин: Што важи за вола не важи за Јупитера.