Национално питање

Улога личних заменица у Срба од суштинског је значаја за ентузијастичан покушај да једни друге разумемо, пре или после тога – можда себе, док нас други народи (знатно увећани Србима услед "усуда сеоба") често доживљавају као усавршене јунаке из Алмодоварових филмова. Дакле, ко смо ми, а ко они, како Срби углавном ословљавају једни друге? Ја има функцију да увек буде у праву. Ти опслужује ја тако што носи сву кривицу. Осим посла носача, ти има културно-политички задатак да умањи важност "старинског" обраћања на Ви из поштовања. У множини је иста ситуација. Само ми смо ти прави, врли ми, док су ви и они све супротно – лажњаци, лопови, издајници... ми не бирамо речи.

Просечан гледалац овогодишњег музичког фестивала "Беовизија" био је у прилици да током само неколико сати сазна све што је неопходно о нама и њима. Пошто је ове године први пут изостао "страни непријатељ", самостално смо доказали да је међу Србима свађа неизбежна. Друго, успех још и може да прође, али спој успеха и квалитета се не прашта! Треће, број наших сународника који су гласали путем СМС-а, сразмерно гледано, приближио се, а могуће је и да је надмашио излазност на многа политичка гласања. Четврто, убедљива наклоњеност тзв. обичних људи Марији Шерифовић – младој певачици неоспорних музичких квалитета и харизме која плени искреношћу – говори само једно: Срби су гладни аутентичних вредности. Нација (мада не само ова) испошћена је лажима и преварама у свим областима живота и рада. Хоћемо праву ствар! У томе су се, додуше, и они сложили са

"Да ли се успех плаћа" – питала је једна новинарка младу Марију Шерифовић у оквиру кампање која је одмах уследила, а чији је циљ да се њихова победа оспори. "Па, наравно" – одговорила је српска представница на "Евросонгу". "У успех мора да се улаже, он ужасно пуно кошта"! Колико је такво питање интелигентно после свих наших победа Монике Селеш и оноликих талената који се сами сналазе за новац? Ми смо ту да их дочекујемо на аеродрому.

"Беовизија" је, по свој прилици, национално питање. Као таква, доспела је у веома гледану емисију "Око" (ударни телевизијски термин Првог програма РТС-а). У претходној емисији расправљало се о Косову. Између два издања поменуте емисије, људи са Косова су усамљени протестовали испред америчке амбасаде. Београђани и сви други Срби су за то време гледали своја посла. Изостало је и питање "да ли сте гладни, жедни"? Оно је одложено у онај део историје када су Београђанке месиле колаче за децу која су се борила против тоталитарног режима. Тада смо били сви, сви, сви. Скромни скуп који, бар званично, још увек има везе са нашом територијом, показао је да су Срби сада – ми, они, те све већа, трећа група, којој није ни до чега.

Шта се десило? Па, једноставно – левица је тај скуп сматрала "десничарском работом", а десница је доказала да они лажу. Corpus delicti – нигде никога. Иста сцена поновила се и на комеморативном скупу заказаном поводом смрти песникиње Даринке Јеврић – грађанке Косова и Метохије. О делу Даринке Јеврић довољно је рећи да оно одавно представља важну одредницу у историји српске књижевности. Даринка је умрла у 60. години, али већ је постала историја, што се може тумачити на више начина. Имала је и пуно пријатеља, а то је данас посебан успех. Тек, једва су је сахранили, "преко везе", на Орловачи. Привремено. Остаје нада да неће морати да чека колико је чекао Јован Дучић да му се мошти положе тамо где је желео.

Остаје нам и да размислимо о феномену гробља у Срба. Наиме, број присутних на сахрани, и наше и ваше и светске, песникиње био је зачуђујуће велики с обзиром на општу беспарицу и цену превоза до најудаљенијег београдског гробља. Комеморативном скупу у Зеленој сали Коларчевог универзитета присуствовало је неколико нас – песника и "песника у души", како се то поетично каже на нашем језику.