Сукоб са Хитлером и Мусолинијем

Ако посетите Музеј миланске Скале једна од центрланих фигура у тој јединственој галерији музичких великана је несумњиво биста Артура Тосканинија, по многима, највећег диригента свих времена. Кад се човек нађе пред овим генијем пулта навиру толики узвишени музички доживљаји.
Какав је, укратко, био Артуро Тосканини – тај часни, храбри и духовити човек – за пултом и у животу који га је окруживао?
Одбио је да диригује фашистичку химну на премијери "Фалстафа" у Скали. Успротивио се да се у Скали изложе фотографије Мусолинија и краља. За време сахране музичара Галијанија уништио је венац и посвету фашистичких власти јер је баш овај његов пријатељ пао као једна од првих жртава Мусолинијевих "чистки". Хитлеру је рекао НЕ – када је славног италијанског маестра вођа Рајха позвао на фестивал у Бајројту.

По доласку Мусолинија на власт био је, краће време, док је Дуче заступао извесне социјалистичке идеје, његов поштовалац и лични пријатељ.

Поштовање се, међутим, претворило у презир већ после фашистичког марша на Рим 1925. Тосканини је био велики антифашиста, страствени гарибалдијевац, убеђени републиканац и велики противник Хитлера.

Музички геније

У телеграму који је 1933. лично потписао вођа Рајха тражи се да Тосканини учествује, као ненадмашни вагнеријанац у Бајројту и диригује Вагнерове оперске бисере, "Валкире", "Танхојзера" и "Сумрак богова". Тосканинијев одговор био је: Не, и Не!

Такав је био Тосканини који је, још у 16. години, знао напамет безброј музичких дела. Њега, сина сиромашног кројача још тада су у Парми називали музичким генијем.

Маестрално је дириговао целокупним италијанским оперским репертоаром. Импресивно је дириговао и операма Моцарта, Вагнера, Штрауса, затим Мусоргског, Дебисија, Шарпантијеа... Надахнуто је "управљао" свим Бетовеновим симфонијама и увертирама као и Брамсовим симфонијама – свим ремек-делима симфонијске музике.

Средњег раста, квадратног стаса, дириговао је једноставним неспектакуларним вибрирајућим гестом подређеним чудесном ритмичком нерву. Био је неумољиво дисциплинован, енергичан кад је у питању музика – "музички деспот" за пултом одакле је дочаравао сву лепоту, дубину и узвишеност музике која је за њега била религија. Светиња!

"Када сам га изненада угледала на аудицији како седи заваљен у фотељи иза стуба – заљуљао ми се од треме цео Конзерваторијум Ђузепе Верди" – причала нам је Тоти дал Монте, највећа колоратурна певачица нашег доба.

Остале су забележене и ове речи: "Који Вас је то магарац, госпођице, припремио за овај концерт на Конзерваторијуму? Кад се има таква музикалност, чаробна дикција, кад избацујете висине као мехуре од сапунице, кад се има тако феноменална техника... убудуће бирајте корепетиторе".

И Марија Калас, "оперска тигрица" морала је на почетку каријере у Скали да издржи Тосканинијеву ватру.

"Госпођо, Ваша грчко-америчко-италијанска дикција ме ужасава! Запамтите: у опери се мора разумети свака реч. Оперска кућа није концертна сала", упозорио је маестро Тосканини.

Ове године се навршава 140 година од рођења и педесет година од смрти Артура Тосканинија, једног од највећих диригената свих времена. Рођен је 1867. године у Парми, а умро 1957, у 90. години, у Њујорку, где је дириговао од 1908, највише у Метрополитен опери.

Вагнер је био Тосканинијева велика опсесија. Са епилогом Вагнерове опере "Сумрак богова", он је стартовао у Скали. Али, после појаве Хитлера славни италијански диригент никад није гостовао у Немачкој. Међутим, на једном концерту, у Риму, још за време Првог светског рата за рањенике, кад је Тосканини почео да диригује Вагнерову музику, што је било равно смртном греху, тајфун звиждука проломио се салом.

Тосканини је рекао: "Зашто протестујете? То није немачка музика, већ велика музика! Због ваших звиждука идемо кући, јер ја не желим да наставим концерт за магарце"!

Тосканинијеви љути окршаји са публиком никако нису престајали. Никад се није мирио с аплаузом пре но што падне завеса. Нарочито је био бесан када публика усред саме арије аплаузом или узвицима "браво" прекида певача, или кад публика тражи "бис". Једном приликом на "Балу под маскама", у Скали, Тосканини се изненада нашао у гротлу вулкана: тенор Тамањо је бриљирао у главној улози, а публика је, зауставивши представу, урагански дуго, узалуд тражила "бис".

Сусрет са Вердијем

Још док је свирао виолончело у Скалином оркестру, за Артура Тосканинија поштовање ауторове музике у свим њеним облицима – било је светиња. Закон! То најбоље илуструје први сусрет Артура Тосканинија са "краљем" италијанске музике, Ђузепеом Вердијем, на генералној проби "Отела". Пред сам љубавни дует између Дездемоне и Отела, при крају првог чина, када виолончела страсно заљубљенима стварају узвишену атмосферу, у тренутку када је први виолончелист, Магрини засвирао звучније но што је написано, интервенисао је и сам Верди и наредио првом виолончелисти да стиша звук. Да свира pianissimo – тачно као Тосканини.

Једном, незадовољан звуком групе, групе гудача, Тосканини им је подвикнуо: "Свирајте како пева Карузо".

Можда је, ипак, најчудније како је, 1886. године Артуро Тосканини – не тако познати виолончелиста Опере у Рио де Жанеиру, али веома уважени музичар – постао најпознатији диригент света. Давала се Вердијева "Аида". Али, кад се за пултом појавио један осредњи, непопуларни маестро – проломио се оркан непријатељских звиждука и чланови оркестра су тражили да колега Тосканини диригује, који је те вечери и на репризама одушевио. И тако је виолончело заменио чаробном диригентском палицом. И временом постао оно што јесте – гигант за пултом.