Сироти мали хрчки

Како је окрутна ова српска политика. Уместо цивилизованог ривалства, подмукли ударци пљуште на све стране, против једне „националне институције“ спроводи се „политика нагањаштва” а инквизиција пише „историју медијског бешчашћа“.

Готово да бих био ганут вапајем демократа да су постали глинени голубови медијске хушкачке кампање, само када бих могао да заборавим шта су све демократске велможе радиле да би освојилеи сачувалесопствена медијска упоришта.

Демократе се жале на мобинг, шикану и тортуру као да не знају у ком свету живе. Ослабити противника а ојачати себе је више него легитимни састојак политичке борбе која се не завршава изборима. То што се супарник гађа када је у паду, када су му ноге у глибу, када је подељен, док му рејтинг иде надоле, све то је такође опште место сваке политике. Овде и тамо.

Зар све то исто нису својевремено користили да би разбили и поделили радикале? Јесу, само се нису надали да ће их поделити тако непропорционално да је већински остатак поделе испао довољно моћан да их победи на прошлим изборима.

Не може да се љути онај ко је водио онако прљаву кампању уочи избора. Нема право да подиже медијску узбуну и прети тужбама онај ко је продајом „Политике“ чинио да демократија постане власништво комерцијалне олигархије која ће потом слушати своје политичке налогодавце.

Не видим медијску блокаду. Борис Тадић се прошле недеље огласио са два дугачка интервјуа, у „Политици“ и „Новостима“ (занимљиво да га ни једна ни друга новина нису питале да коментарише њихову продају).

Демократе су добиле такву подршку „Данаса“ да би од пенегирика и Милорад Вучелић могао да се постиди када се сети интервјуа са Слободаном Милошевићем. „Ово је дно дна“, пише у петак „Данас“ позивајући да се истражи ко све стоји иза „прљаве и прилично хистеричне кампање“ која се у делу јавности води против Демократске странке.

Тиме ми је објашњено зашто је главни уредник „Данаса“ снимљен како излази са недавне седнице Главног одбора ДС-а,учему не видим проблем.

Тадић & идоли имају своје медијско упориште. И њихови страначки ривали имају своје новине. И други нису губили време да себи осигурају медијске мегафоне, од СНС-а до СПС-а.

Ако већ негде имају медијску подршку, зашто се у ДС-у буне? Зато што су навикли на ширу подршку медијских маса, могло би да буде објашњење. Не бих међутим рекао да је то узрок душевне боли.

Аларм на узбуну подигнут је како би хемичари ДС-а у старту разводнили једну другу кампању која постаје стварна, или барем прети да то буде: кампању хапшења због корупције.

Многи су, не само демократе, намирисали да је Александар Вучић решио да коначно отвори каверну корупције, ако треба и да пусти „плаву крв“. Кренуо је амбициозно, мете поставио високо.

Зато су спин-доктори демократа, представљајући себе као сироте мале хрчке којима се прети „прљаво и прилично хистерично“, покренули своју кампању која показује да њени аутори ама баш ништа нису научили од избора које су изгубили.

Зато узнемирени диспечери у Крунској покушавају да читаву причу са колосека који води ка затвору пребаце на терен „оркестрираних напада“. Зато би они који су у политику ушли полупразних џепова, сада да некажњено умакну са пленом. Зато себе покушавају да представе као жртве са жутим тракама око рукава.

„Постало је немогуће да људи о којима се објављују грубе лажи пруже праву информацију”, тврди аутор сентенце о писању „историје медијског бешчашћа” Оливер Дулић.

Па где сам ја то прочитао ту информацију? Да ми није дојавио онај Трговчевић што му се „јавља”? Да ли ми је на прозор слетео голуб писмоноша? Не, Драгољуб Мићуновић и Дулић имају свој медијски простор.

Како је могуће да неки људи из ДС-а без дамара на лицу говоре о кампањи, издаји, медијским пребезима?

Могу мирне савести да поставим то питање јер сам се у „Политици“ борио против контроле коју је својевремено успоставио ДСС. Јер сам медијске гуруе демократа упозоравао на закономерност која каже да се претерано уплитање у медије пре или касније врати као бумеранг наносећи штету странци која то ради, још већу медијима кроз које протутње.

Све се враћа, све се плаћа.

Било би, уверен сам, за демократе много боље да се позабаве интроспекцијом, а не да кривце по омиљеном српском рецепту и даље траже међу белим листићима, интелектуалцима који их нису разумели, међу незахвалним бирачима, у медијској завери.

Није за изборни пораз крива „руља“, већ су криви они који су имали прилику да свој мандат, који им је поверила иста та „руља“, искористе да нешто направе, да изграде, да покрену Србију.

Ако демократе и даље наставе да за свој неуспех и стање духа унутар странке оптужују медије, онда су промашили тему.

Зар Тадић није добио медијски простор да крене у свој мисионарски обрачун са Драганом Ђиласом тврдећи да би градоначелник Београда од партије направио пословни клуб, акционарско друштво.

Нисам то баш најбоље разумео. Зар ДС, као и већина српских странака, већ није најуноснији бизнис у овој земљи? Чему љутња шефа Управног одбора ДС АД?

Лично бих више волео успешно акционарско друштво него политичко друштво које под фирмом цик-цак идеологије својим челницима и послушницима са стране непрестано дели дивиденде сумњивог порекла.

Тадић каже да је пре годину дана могао да предвиди да ће му о глави радити Ђилас, Бојан Пајтић, Драган Шутановац,аније покушао себе да заштити зато што се у овој земљи „не зна шта је пристојно, шта непристојно”.

Ако није патетично, онда је врашки наивно. Баш као и оптужба да су Ђилас и Пајтић остварили изборне успехе зато што су радили за себе (ваљда странку), а да су њега оставили на цедилу за председничке изборе које би он, Тадић, са лакоћом добио да своје време није утрошио да њима помогне. Шта је требало, да из солидарности изгубе Београд, односно Војводину?

Тадић нас сада обавештава да, ако поново буде шеф странке, више неће бити „мајка Тереза”, као да до сада некоме није био мајка а некоме маћеха. И још открива да никада није имао већину на својој страни: од става према Сребреници, Хашког трибунала, до помирења у региону и борбе против криминала.

Сребреницу и Хашки трибунал је изгурао, учинио је много око помирења. Ако је то успео без „критичне масе”, зашто није ништа учинио поводом криминала и корупције?

Ако сада говори истину, зашто је о томе све време ћутао? Зашто и сада не жели да неке своје другове стави тамо где им је место: на жртвеник правде.

О свему томе читао сам у медијима, за дивно чудо усред Велике завере.

Да случајно не останем недоречен: немам намеру да се подведем под „део јавности“ који води било какве кампање, стварне или виртуелне. Истим аргументима удараћу актуелну власт уколико на територију медија крочи са амбицијом да је окупира, уколико посегне за драгоценим бисером из круне демократије: слободом говора и правом на објективно информисање.