Siroti mali hrčki

Kako je okrutna ova srpska politika. Umesto civilizovanog rivalstva, podmukli udarci pljušte na sve strane, protiv jedne „nacionalne institucije“ sprovodi se „politika naganjaštva” a inkvizicija piše „istoriju medijskog beščašća“.

Gotovo da bih bio ganut vapajem demokrata da su postali glineni golubovi medijske huškačke kampanje, samo kada bih mogao da zaboravim šta su sve demokratske velmože radile da bi osvojilei sačuvalesopstvena medijska uporišta.

Demokrate se žale na mobing, šikanu i torturu kao da ne znaju u kom svetu žive. Oslabiti protivnika a ojačati sebe je više nego legitimni sastojak političke borbe koja se ne završava izborima. To što se suparnik gađa kada je u padu, kada su mu noge u glibu, kada je podeljen, dok mu rejting ide nadole, sve to je takođe opšte mesto svake politike. Ovde i tamo.

Zar sve to isto nisu svojevremeno koristili da bi razbili i podelili radikale? Jesu, samo se nisu nadali da će ih podeliti tako neproporcionalno da je većinski ostatak podele ispao dovoljno moćan da ih pobedi na prošlim izborima.

Ne može da se ljuti onaj ko je vodio onako prljavu kampanju uoči izbora. Nema pravo da podiže medijsku uzbunu i preti tužbama onaj ko je prodajom „Politike“ činio da demokratija postane vlasništvo komercijalne oligarhije koja će potom slušati svoje političke nalogodavce.

Ne vidim medijsku blokadu. Boris Tadić se prošle nedelje oglasio sa dva dugačka intervjua, u „Politici“ i „Novostima“ (zanimljivo da ga ni jedna ni druga novina nisu pitale da komentariše njihovu prodaju).

Demokrate su dobile takvu podršku „Danasa“ da bi od penegirika i Milorad Vučelić mogao da se postidi kada se seti intervjua sa Slobodanom Miloševićem. „Ovo je dno dna“, piše u petak „Danas“ pozivajući da se istraži ko sve stoji iza „prljave i prilično histerične kampanje“ koja se u delu javnosti vodi protiv Demokratske stranke.

Time mi je objašnjeno zašto je glavni urednik „Danasa“ snimljen kako izlazi sa nedavne sednice Glavnog odbora DS-a,učemu ne vidim problem.

Tadić & idoli imaju svoje medijsko uporište. I njihovi stranački rivali imaju svoje novine. I drugi nisu gubili vreme da sebi osiguraju medijske megafone, od SNS-a do SPS-a.

Ako već negde imaju medijsku podršku, zašto se u DS-u bune? Zato što su navikli na širu podršku medijskih masa, moglo bi da bude objašnjenje. Ne bih međutim rekao da je to uzrok duševne boli.

Alarm na uzbunu podignut je kako bi hemičari DS-a u startu razvodnili jednu drugu kampanju koja postaje stvarna, ili barem preti da to bude: kampanju hapšenja zbog korupcije.

Mnogi su, ne samo demokrate, namirisali da je Aleksandar Vučić rešio da konačno otvori kavernu korupcije, ako treba i da pusti „plavu krv“. Krenuo je ambiciozno, mete postavio visoko.

Zato su spin-doktori demokrata, predstavljajući sebe kao sirote male hrčke kojima se preti „prljavo i prilično histerično“, pokrenuli svoju kampanju koja pokazuje da njeni autori ama baš ništa nisu naučili od izbora koje su izgubili.

Zato uznemireni dispečeri u Krunskoj pokušavaju da čitavu priču sa koloseka koji vodi ka zatvoru prebace na teren „orkestriranih napada“. Zato bi oni koji su u politiku ušli polupraznih džepova, sada da nekažnjeno umaknu sa plenom. Zato sebe pokušavaju da predstave kao žrtve sa žutim trakama oko rukava.

„Postalo je nemoguće da ljudi o kojima se objavljuju grube laži pruže pravu informaciju”, tvrdi autor sentence o pisanju „istorije medijskog beščašća” Oliver Dulić.

Pa gde sam ja to pročitao tu informaciju? Da mi nije dojavio onaj Trgovčević što mu se „javlja”? Da li mi je na prozor sleteo golub pismonoša? Ne, Dragoljub Mićunović i Dulić imaju svoj medijski prostor.

Kako je moguće da neki ljudi iz DS-a bez damara na licu govore o kampanji, izdaji, medijskim prebezima?

Mogu mirne savesti da postavim to pitanje jer sam se u „Politici“ borio protiv kontrole koju je svojevremeno uspostavio DSS. Jer sam medijske gurue demokrata upozoravao na zakonomernost koja kaže da se preterano uplitanje u medije pre ili kasnije vrati kao bumerang nanoseći štetu stranci koja to radi, još veću medijima kroz koje protutnje.

Sve se vraća, sve se plaća.

Bilo bi, uveren sam, za demokrate mnogo bolje da se pozabave introspekcijom, a ne da krivce po omiljenom srpskom receptu i dalje traže među belim listićima, intelektualcima koji ih nisu razumeli, među nezahvalnim biračima, u medijskoj zaveri.

Nije za izborni poraz kriva „rulja“, već su krivi oni koji su imali priliku da svoj mandat, koji im je poverila ista ta „rulja“, iskoriste da nešto naprave, da izgrade, da pokrenu Srbiju.

Ako demokrate i dalje nastave da za svoj neuspeh i stanje duha unutar stranke optužuju medije, onda su promašili temu.

Zar Tadić nije dobio medijski prostor da krene u svoj misionarski obračun sa Draganom Đilasom tvrdeći da bi gradonačelnik Beograda od partije napravio poslovni klub, akcionarsko društvo.

Nisam to baš najbolje razumeo. Zar DS, kao i većina srpskih stranaka, već nije najunosniji biznis u ovoj zemlji? Čemu ljutnja šefa Upravnog odbora DS AD?

Lično bih više voleo uspešno akcionarsko društvo nego političko društvo koje pod firmom cik-cak ideologije svojim čelnicima i poslušnicima sa strane neprestano deli dividende sumnjivog porekla.

Tadić kaže da je pre godinu dana mogao da predvidi da će mu o glavi raditi Đilas, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac,anije pokušao sebe da zaštiti zato što se u ovoj zemlji „ne zna šta je pristojno, šta nepristojno”.

Ako nije patetično, onda je vraški naivno. Baš kao i optužba da su Đilas i Pajtić ostvarili izborne uspehe zato što su radili za sebe (valjda stranku), a da su njega ostavili na cedilu za predsedničke izbore koje bi on, Tadić, sa lakoćom dobio da svoje vreme nije utrošio da njima pomogne. Šta je trebalo, da iz solidarnosti izgube Beograd, odnosno Vojvodinu?

Tadić nas sada obaveštava da, ako ponovo bude šef stranke, više neće biti „majka Tereza”, kao da do sada nekome nije bio majka a nekome maćeha. I još otkriva da nikada nije imao većinu na svojoj strani: od stava prema Srebrenici, Haškog tribunala, do pomirenja u regionu i borbe protiv kriminala.

Srebrenicu i Haški tribunal je izgurao, učinio je mnogo oko pomirenja. Ako je to uspeo bez „kritične mase”, zašto nije ništa učinio povodom kriminala i korupcije?

Ako sada govori istinu, zašto je o tome sve vreme ćutao? Zašto i sada ne želi da neke svoje drugove stavi tamo gde im je mesto: na žrtvenik pravde.

O svemu tome čitao sam u medijima, za divno čudo usred Velike zavere.

Da slučajno ne ostanem nedorečen: nemam nameru da se podvedem pod „deo javnosti“ koji vodi bilo kakve kampanje, stvarne ili virtuelne. Istim argumentima udaraću aktuelnu vlast ukoliko na teritoriju medija kroči sa ambicijom da je okupira, ukoliko posegne za dragocenim biserom iz krune demokratije: slobodom govora i pravom na objektivno informisanje.