Узбудљива лепота натрпаног

"Водим те на ручак код Рокфелера!" Када вам то неко понуди усред Њујорка, немојте мислити да идете у неки баснословно скуп ресторан. Ни златна скулптура испред Рокфелер центра, ни мермерни хол у десетинама метара високим муралима не значе да ће ваш домаћин за ручак потрошити више од просечне плате у Србији. Не, у седишту Рокфелер империје цене су сасвим пристојне, у рангу средњих београдских ресторана! Одговор на питање зашто је то тако уједно је и отварање тајне умећа живљења на Менхетну.

Осмомилионски Њујорк подељен је на пет општина: Бруклин, Бронкс, Квинс, Стејтен Ајленд и Менхетн. Ова последња је уствари центар града и симбол оних архитектонских и других чуда од вреве и новца која су утиснула печат Њујорка у свест сваког становника ове наше планете који је икада укључио телевизор.

Менхетн је издужено острво, дугачко 20 а широко четири километра. Праве га две реке, Хадсон и Ист, које се на његовом шпицу уливају у Атлантски океан. Статуа Слободе, на микроострвцету, окренута је тако да бакљом осветљава баш ушће две реке у океан.

До Пен стејшна на средњем Менхетну стигли смо пошто се наш воз провукао испод Ист ривера, којом приликом су нам уши добиле зачепљење. Купујемо јефтине ствари у радњицама поред Емпајер стејт билдинга; пет мајица за 10 долара, свилену мараму за пет, кутију са два ручна часовника за 10, два пара "најки" за 89. Питамо нашег домаћина зашто је све овако јефтино, он кратко одговара: "Овде се толико тога производи да не знају шта ће да раде са свим тим стварима!?"

Лифт до 86. спрата Емпајера је већ скуп – 18 долара по особи! Одозго је Менхетн на длану. Делује натрпано; измешани су високи и ниски, агресивни и мирни стилови: од сандучастих огромних солитера на чијим су равним крововима хелидроми до патуљастих кућа Гринич вилиџа. Одлучујемо се за сунчање у Централ парку. Платили смо 11 долара за вожњу прилично прљавим таксијем, а за улазницу у 341 хектар пространи парк – помазили коња упрегнутог у фијакер. Плочице с посветом на клупама (For my Mary/Henri) уједно су и копче зближавања становника с градом: свака клупа је нечија и свака има емоцију.

Уместо у планираном Рокфелер центру, ручали смо у још луксузнијем Трамп тауеру, седишту империје Доналда Трампа. (Код Рокфелера се укључио аларм и одједном су почела да се затварају гвоздена врата! Предострожност због тероризма.)

После мермерног хола и високог водопада, дочекао нас је обичан експрес ресторан. Храна пристојна и приступачна. С друге стране водопада је скуп француски ресторан, али поглед на водопад и употреба сензорско-мермерног тоалета су – заједнички. И то је та тајна Менхетна. Живи и пусти друге да живе. Живи се у безброј социјалних спратова, али су трава Централ парка и степенице испред Националне библиотеке бесплатни. По томе Менхетн највише личи на трамвај – чини се да увек има места за још једнога и да си тај један баш ти.