Нова употреба Тита

„Када говоримо о малограничним прелазима, па људи који ту живе годинама живели су без границе, у једној земљи – Југославији. Време је да границе, што би Тито рекао, престану бити места раздвајања и постану места спајања”, рекао је премијер Дачић недавно у Сарајеву, и спомињање Тита уз смех образложио: „Ми смо стари комунисти, шта да радимо!” Златко Лагумџија му је жовијално узвратио назвавши Дачића старим другом.

Имају ли ове речи трајнију симболику или су само пролазне пригодне фразе? Могу ли комунисти и другови бити на челу капиталистичких влада? Да ли је реч о срачунатој метафори која буди носталгију, или им се само омакло? Шта данас може бити латентна, а шта скривена функција метафоре Тито?Одговор се крије у томе шта уопште може данас левица?

Не може много, а и врапци на грани знају зашто нема алтернативе на видику.Зрењанин ври од радничких штрајкова. Ових дана је штрајк путара обустављен, а предузетник Душан Боровица у знак одмазде послао је штрајкачки одбор на одмор. Синдикати су беспомоћни.

Зашто? Гледано из висине, могући субјекти промене су нестали у организованом нереду: нација је прогутала класу, левичарски интелектуалци су конвертирали, левица нема снажан међународни ослонац, а Брисел и Вашингтон све надзиру. Млади дигитални номади преко интернета крстаре светом, а немају новца да оду на летовање. Капитализам задовољава потребе на виртуелан начин. Народ је све сиромашнији и отуда што му многи осмишљавају трпљење, а нико незадовољство. Менаџерски речено, нискоризични и уносни ангажман је бранити нацију, а нискобуџетна работа је ширити антикапитализам.

Сам капитализам више стрепи од слома евра него од штрајкова. Успешно је вакцинисан и безалтернативан. Усавршио је и револуционисао многе ствари, а данас је јасно да је чак усавршио и умешност да се храни критиком. Данас је више угрожен од беса исламиста него од радничког покрета. Капитализам није само пролазио кроз разне кризе и ратове, него је и сам криза и произвођач ратова. Али је и питање да ли се данашње стање може описивати као криза, ако се сложимо са Хабермасом да кризе нема зато што нема ни нормалности у односу на коју би се неко стање могло дефинисати као кризно и ненормално.

Ненормалност се конструише и тражи најчешће у прошлости левице која се систематски демонизује. И Тито има сигурно место у медијски монтираној егзотичној прошлости. Ређе га виде у реалној слици прошлости која је сложена и неупотребљива. Ревизија прошлости добрим делом тече у атмосфери ароганције новца још од изјаве оног неодмереног Американца Фукујаме да слом европског социјализма значи крај историје. Историја се не може закључавати.

Са нестанком опасности од СССР-а одмах је нестала и социјална држава у Западној Европи, али и стабилност на Балкану. Настало је доба демократске непрогресивне нестабилности у двојаком смислу Изгледније су шансе екстремне деснице него нове левице, а упркос кризи нема субјекта промене. Што су веће међунационалне напетости, то су више пацификовани класни сукоби, па је и криминалом стечени посед безбеднији. Керум је пример тајкуна патриоте. Зато данас и имамо отворено класно друштво, али без класне борбе. Слабљење левице није уназадило само марксизам, него и социјалдемократију и социјаллиберализам. Просто речено, ризично друштво није кадро да трага за субјектом ослобођења.

Какве то везе има са Дачићем и Титом? Да ли је и вишекратно призивање Тита као метафоре социјалне сигурности, мира и међунационалне сарадње од шефа српске капиталистичке владе нови парадокс транзиције и кризе ЕУ? Или је обичан реторички перформанс? Празан маркетинг сигурно није. Да ли је премијер у Сарајеву мислио: боље Тито него Турска у БиХ? Или је имао на уму нешто друго? Како било, ако не увек као златно, титоизам се упорно намеће као осовинско доба Балкана. Федерација без водећег народа подстакла је најснажније друштвене и културне промене на овом подручју у последња два века. Зато данас и нема политичког идентитета без заузимања става према титоизму. Позитивног или негативног, свеједно.

Пре неки дан се наш премијер опет у себи сличном тону обратио домаћим капиталистима и апеловао на заштиту сиротиње. Племенито и наизглед радикално. Али сва поменута сећања и апели остају безалтернативни све док се озбиљније не узме у обзир Брехтово питање: да ли је тежи криминал опљачкати банку или основати банку?