Експанзија женске уметности

Мираз симболично означава однос личног наслеђа, онога што се носи, износи из „куће” и онога што се стиче и обликује као проживљено животно искуство или као властити одабир људских, друштвених, историјских и/или специфично женских вредности. У контексту нашег пројекта овај појам бави се еманципаторским политикама, написала је Дуња Блажевић. Објашњавајући основну идеју изложбе „Мираз”, делу пројекта „Женско наслеђе – допринос једнакости у култури” недавно одржаној у Центру за културну деконтаминацију (носилац пројекта је Центар за женске студије из Загреба) ова кустоскиња разговарала је са нама након вечери која је у истом простору била посвећена сећању на Жарану Папић а непосредно пред свечано отварање. Коинциденција је намерна, јер су Дуња Блажевић и поменута феминистичка антрополошкиња и теоретичарка још давне 1978. реализовале исти пројекат – тада контроверзну конференцију „Друкца жена”, одржану у Студентском културном центру.

Путујућа поставка „Мираз” састављена од видео радова, плаката и разгледница, која у Београд долази после Љубљане и Трста, успоставља креативни дијалог између ауторки и аутора из центара бивше Југославије који деле заједничко историјско наслеђе и раде на сличној уметничкој, родној и друштвеној платформи. Алма Суљевић (Сарајево), Даница Дакић (Сарајево), Даринка Поп-Митић (Београд), Дејан Хабихт (Љубљана), Гордана Анђелић-Галић (Сарајево), Кристина Леко (Загреб), Маја Бајевић (Сарајево), Марјетица Потрч (Љубљана), Милица Томић (Београд), Рената Пољак (Загреб),Сања Ивековић (Загреб), Шејла Камерић (Сарајево), Шкарт (Београд) и Тања Лажетић (Љубљана) нису случајно изабрани.

– Основни критеријум била је моја досадашња сарадња са њима, чиме желим да укажем на интимност односа кустос – уметник – уметница. Нисам додатно „објективно” откривала нове радове који илуструју тему изложбе, већ сам се определила за ауторе са којима поред уметничког делим и шири систем вредности. Језгро изложбе чине уметнице из Сарајева, пошто сам током последњих 15 година блиско сарађивала са првом послератном генерацијом тамошњих уметника, којом доминирају жене. Њихова уметничка пракса, у распону од женског активизма до наглашеног женског карактера рада, нешто је што завређује пажњу – објашњава Дуња Блажевић.

Ни поредак имена уметника на поставци није случајан.

– Списак није онакав на какве смо навикли, није абецедан по презименима нити по градовима. Аутори су поређани по именима. Јер, сви ми, па и жене, презимена добијамо по оцу али је лично име оно што нас, у ствари, обележава.

Посебна недоумица публике која је до сада видела поставку јесте недостатак Марине Абрамовић, са којом је наша саговорница доста сарађивала.

– Рад свих на изложби има јасну женску позицију и критички однос према патријархату, иако се само Сања Ивековић политички изјашњава као феминисткиња. Марине Абрамовић нема јер она своју уметност не сматра женском. Просто, она једноставно по сопственој одлуци не припада поетици коју овај пројекат негује.

Оно што је додатно специфично јесте то да су изложени плакати били понуђени посетиоцима. Они су могли да их понесу са собом и тако „присвоје” део мираза. Овакав, новоуспостављени однос уметника са публиком чини „Мираз” другачијом од стандардних „уметничких” изложби, која нуди једно могуће читање онога што зовемо женском уметношћу.

– Она је данас веома присутна, жене су на том пољу доминантне, можда и зато што су, у односу на нека друга времена из моје младости, данас подстакнута бројним организацијама, фондацијама и галеријама. И то је добро, закључује Блажевићева.