СФРЈ у капиталистичком паковању

„Службени гласник”, у библиотеци „Друштво и наука” (едиција: Историја), објавио је нову књигу Радине Вучетић „Кока-кола социјализам” (Американизација југословенске популарне културе шездесетих година двадесетог века). Књига је настала на основу докторске дисертације коју је Радина Вучетић одбранила на Филозофском факултету у Београду. Радина Вучетић, доцент је на Катедри за савремену историју, на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је књига: „Европа на Калемегдану. ’Цвијета Зузорић’ и културни живот Београда 1918–1941”, „Престоница независне Србије (1878–1918)”, „Београд између два рата (1918–1941)”, „Живот у социјализму (1945–1980)”, „Време када је народ говорио. Рубрика Одјеци и реаговања 1988–1991”.

Кока-кола социјализам метафора је за американизацију југословенске популарне културе шездесетих година прошлог века. Да ли је томе допринео Титов раскид са Стаљином?

Кока-кола социјализам није само метафора за американизацију југословенске популарне културе, него и за целокупну реалност социјалистичке Југославије. Била је то земља комунистичке идеологије, упакована у капиталистичко паковање. Свему томе је кључно допринео Титов раскид са Стаљином. Сликовито речено, Титово „не” Стаљину, значило је „да” многим реалностима западног света.

Зашто су баш шездесете године биле кључне за продор америчке културе?

Шездесете су биле феномен који је фасцинирао уметнике, филозофе, социологе... То је деценија коју су обележила значајна догађања: подизање Берлинског зида, Кубанска криза, Вијетнамски рат, убиство Кенедија, али и сексуална револуција, Вудсток, хипи покрет, студентски протести, лет на Месец, поп-арт, култни филмови... Био је врхунац хладног рата, алии врхунац успона америчке популарне културе.

Ваша генерација је пила „кока-колу”, пушила „марлборо”, носила „левис” фармерке… Све из Америке?

Годинама се бавим американизацијом, али далеко од тога да је све што је долазило било из Америке. Са великим жаром се пратио и француски нови талас, филмови Бергмана и Куросаве, слушали шлагери са Сан Рема, носили шушкавци из Трста... Сви ти утицаји долазили су са Запада. С друге стране, у исто време смо били једна од првих земаља која је превела Солжењицина и Пастернака,у којој су били редови за концерт Окуџаве и гостовања Бољшог театра. Управо је оно што је значајно за разумевање социјалистичке Југославије, а што је уједно било и њено највеће богатство, била отвореност за различите културне утицаје.

Слушала се америчка музика, читали амерички писци, гледали амерички филмови… Доминација америчке културе траје и данас?

Америка је израсла у водећу силу у 20. веку, и отуд многи називају 20. век – америчким веком. Ми не знамо чији ће бити 21. век, али је доминација америчке културе још увек присутна. Наравно, увек је било и других утицаја. У међуратном периоду најјачи је био француски културни утицај, он је био јак и у СФРЈ, као и италијански, али је амерички био доминантан. Данас смо, међутим, много више изложени глобализацији, којој је американизација само нека врста „претходнице”.

Утицаји су се, понекад, претварали у потпуно опонашање, па смо, тако, уместо филмова с ратном тематиком, снимали „партизанске вестерне”?

Партија је пустила да популарна култура ради за систем – идеолошки пожељни садржаји су паковани у још пожељније капиталистичко паковање, што их је чинило пријемчивијим. Тако под утицајем америчких вестерна настају партизански вестерни (антологијски филмови Жике Митровића и Шибе Крвавца), партизански стрип (Мирко и Славко), џез и рокенрол се свирају Титу за рођендан.

У Југославији су биле спојене две неспојиве ствари: комунистичка идеологија и симболи капитализма. Како је до тога дошло?

Две неспојиве ствари – комунистичка идеологија и симболи капитализма, ишле су у Југославији, у много чему заједно. Била је то земља у којој се свирао рокенрол, али и револуционарне песме и песме о Титу; гледали су се амерички филмови, али и филмови о НОБ-у; деца су гледала Дизнијеве цртане филмове, али су и полагала пионирску заклетву и носила црвене мараме; ишло се на Гитаријаду, али и на слет поводом Дана младости... Партија је свесно пустила западну културу, јер је тиме стицала поене код Запада, показујући се као либерална, али је стицала и поене код обичних људи, којима је тако даван привид слободе.

Упркос отворености за утицаје са Запада, овде, у Србији, забрањивани су филмови и позоришне представе?

„Холивудизација” Југославије није имала само ружичасту страну. Нису Југославију карактерисали само џез, рокенрол, поп-арт, авангарда на Битефу, стрипови и „Плејбој” на киосцима, већ и притисци на сопствене уметнике и културу. Прихватања западних утицаја доносила су Титовом режиму поене пред очима света, јер су показивала „хумано лице” југословенског социјализма, али је то лице имало и своју другу страну. Отвореност је сматрана добродошлом само док није доводила у питање систем. Супротстављање догми није толерисано, што показују притисци на редитеље црног таласа, скидање позоришних представа, и остали притисци у култури. „Доктор Стрејнџлав” је, тако, био добродошао, али не и „Заседа” Жике Павловића, или филмови Жилника, Макавејева, Саше Петровића, Пурише Ђорђевића. „Ла мама” је била радо виђен гост, али са таквим ентузијазмом није гледано на Ацу Поповића.

Да ли вам се чини да се американизација културе претворила у „културну окупацију”, чије последице трпимо и данас?

Не бих културне утицаје, одакле год долазе, називала окупацијом, јер та „окупација” није оличена само у „кока-коли” или Мекдоналдсу, него и у америчким културним и технолошким достигнућима, која су и глобалне вредности 20. века, као што су романи Хемингвеја, Фицџералда, Фокнера, филмови попут „Казабланке” или „Грађанина Кејна”, музика Гершвина, сликарство Ендија Ворхола, али и ИБМ Била Гејтса или Епл Стива Џобса. На крају крајева, и американизација коју смо трпели, и глобализација коју трпимо, глобални сутрендови, које можемо да не волимо, али на које не можемо да утичемо. 

Зоран Радисављевић