Ромске бајке деда Лате корпара

Прокупље – Кад неког цара у лову затече киша, он се склони у кућицу усред шуме, тако малу да је у њу могао само он да уђе без пратње. Баш у том моменту кад је цар улазио Циганка се порађала. Било јој је то девето мушко дете. Како цара није сан хватао на циганској слами, он је ноћ провео будан. А док су сви спавали, он је чуо како су дошле суђенице и прорекле да ће ово дете наследити цара. Да се то не би догодило, цар откупи дете и баци га у дубоку провалију. Али, да се испуни проречено, суђенице спасавају дете и оно заиста – постане цар. Овако, са још много заплета, казује једна од једанаест ромских бајки, које је сакупио Прокупчанин Славимир Славко Демировић.

У књизи, коју је назвао „Мечкино дете”, по једној од најлепших бајки, Демировић је, како сам каже у уводу, направио „последњи покушај да се усмено, књижевно благо Рома, макар и делић сачува од заборава”. Овај његов покушај је, заиста, прави подвиг и значајан допринос да и ми сазнамо колико је богата усмена традиција овог народа.

Поред тема које се могу наћи у бајкама и многих других народа, у овима које је сакупио и сместио у књигу Славко Демировић, много је елемената који осликавају самобитност Рома. Ту су лепо осликани и циганске черге, и свакодневни живот, обичаји, песме и приче (парамиче, како их Роми зову). Али и вековни снови о бољем животу, до којег се долази срећним случајевима, вољом судбине, уз помоћ надмоћних бића: змајева, вила, медведа... И, наравно, из циганске черге и сиромаштва успевају да се извуку и домогну златних кочија и двораца – најхрабрији, најпоштенији, али и они који умеју да сањају.

По речима сакупљача, он је успео, из сећања на причања деде Лате и из прича родитеља, да забележи оне најлепше, које данас ретко ко и од Рома зна да исприча.

– Мој деда Лата био је корпар – каже за „Политику – Славимир Демировић. –Он је лета проводио крај реке Топлице где је секао врбово пруће, киселио га, гулио и плео корпе, које је после продавао по пијацама и вашарима. Од тога смо сви живели. Е, да би нас децу привукао да му помажемо, нарочито у гуљењу коре са прућа, за шта је морао да употреби много времена, он је смишљао лепе приче које смо ми радо слушали. Иако је био неписмен, нико никад није умео лепше и занимљивије да прича од њега. Нажалост, нема више деде Лате, а тешко је данас наћи и старијег Рома који би знао бар једну лепу причу. Највећи број бајки које сам сврстао у ову књигу јесу приче мога деде које су ми остале у сећању из детињства, или које су запамтили мој отац и мајка. Има ту и среће у несрећи. У време ратних догађања и рестрикције струје, није било телевизије, па шта смо друго могли да радимо, него да причамо. Тако сам и дошао на идеју да их и записујем.

Славко је један од ретких Рома који се посветио овом послу. Он је до сада објавио неколико књига својих песама, упоредо – на ромском и српском језику, а, свакако, највећи посао на зближавању културе два народа учинио је објављивањем превода на ромски збирке песама Матије Бећковића под насловом „Алосарде ђиља”.

За штампање књиге „Мечкино дете” Демировић и Књижевно друштво „Раде Драинац” у Прокупљу, као издавач, успели су да се изборе код Министарства културе да се обезбеди потребан новац. Овај пројекат оцењен је и као капитално дело ромске културе.

Колико је књига „Мечкино дете” изазвала интересовање, видело се и на њеном представљању. Сала музеја била је препуна, а у програму су учествовали и српски и ромски хор, па певачи и свирачи ромске и озбиљне музике. А о књизи су говорила и два угледна овдашња професора – Милка Тошић и Сибин Шовић. Појава ове књиге, не само у Прокупљу, показала се као значајан културни догађај.