Тајне носача под бројем 16

Вашингтон – Први кинески носач авиона ушао је у уторак у оперативну службу после готово 15 година откако је једна путничка агенција из Хонгконга на аукцији у Украјини купила недовршени носач „Варјаг“ који потиче из совјетске ере.

Кини је носач кулминација дуге борбе да стекне глобално уважавање и успостави чврсту позицију међу главним глобалним силама, не само као средиште производње, већ подједнако и у економији, политици и војсци, пише у анализи амерички центар „Стратфор“.

Недавно назван „Љаонинг“, носач је пре месец дана обавио десети и последњи тест на мору, и ушао у службу у тренутку интензивног занимања за кинеске поморске капацитете.

Пекинг и Токио настављају да се сукобљавају око контроле спорних острва Сенкаку/Ђаоју, а Кина је последњих неколико година показала да је много активнија у Јужном кинеском мору супротстављајући се територијалним захтевима Филипина и Вијетнама, што је све изазов акцијама америчке морнарице у региону.

Кинески коментатори већ су констатовали да ће носач авиона значајно ојачати стратешку позицију Кине око острвских спорова.

Ипак, Пекинг је „Љаонинг“ означио бројем 16 – двоцифрено а не троцифрено – чиме га идентификује као брод за обуку а не за борбене операције. Ова дихотомија – признање изласка Кине на глобалну војну сцену уз умањивање било каквих агресивних намера кинеске војне еволуције – залази у срж садашње ситуације.

Док стиче своју војну моћ, Кина ризикује растуће одговоре суседа који би желели да се супротставе увећавању њених још недовољно развијених капацитета. Упркос изградњи кинеске армије у време тродеценијског економског раста, Кина остаје рањива.

Унутрашњи стресови укључују увећани раскорак између економског и социјалног развоја и стагнацију једнопартијског система. Поврх тога, Кина се суочава са вековним проблемом традиционалне континенталне силе која покушава да уђе у поморску сферу.

Иако има дуге обале, Кина је током историје била окренута ка унутрашњости и њеним још дужим границама. Највећи део природних богатстава и људског капитала Кине лако је доступан копненим путевима, док се највеће претње безбедности такође налазе на копненим границама.

Резултат је да се Кина ретко ослањала на јаку морнарицу, чак није охрабривала ни градњу јаке трговачке флоте.

Долазак западних ратних бродова средином 19. века шокирао је Кинезе. Још теже су доживљене победе Јапанаца у кинеско-јапанском рату крајем тог века и касније јапанске победе у рату са Русијом почетком 20. века. Уздрман кинески систем није успео да се супротстави Европљанима.

Али, раст конкурентске азијске силе – која је могла да победи не само Кинезе већ и Европљане, потпуно је шокирао Кину. Успон Јапана натерао је Кину да преиспита своје погледе на поморску моћ.

Кина је упркос томе највећим делом 20. века била фокусирана на унутрашњу нестабилност: јапанску инвазију, грађански рат, хаос током Маових година, менаџмент економских реформи Денг Сјаопинга.

Тек деведесетих, када се Кина јасно уздигла као средиште глобалне производње, земља је усмерила пажњу на побољшање својих поморских капацитета више од обалске страже.

Војна еволуција пропраћена је снажнијом политичком позицијом око територијалних питања. Упоредо са конфронтацијом ниског интензитета са Јапаном и Филипинима, Кина агресивније узвраћа на америчке поморске активности близу својих вода.

Развој поморске моћи у некој мери није само питање војних капацитета Кине. То је потврда да Кина може да се супротстави продору западне војне силе, да више није слаба као у временима династије Ћинг.

Кина жели да покаже своју растућу војну моћ. Пекинг жели да претњу силом искористи да САД одврати од уласка у кинеску сферу утицаја и да појача тежину сопствених захтева према суседима.

Чак и ако „Љаонинг“ превасходно има тренажну улогу – као симбол оснажене намере Кине да осигура и одбрани своје интересе – носач истиче политичке замке кинеског напора да изгради бољу морнарицу.

Носач сам по себи неће у кратком року подићи укупне поморске капацитете нити ће помоћи ефикаснијој одбрани поморских захтева. Истовремено, док Кина наставља да јача, одговор суседних земаља могао би да води управо супротном од онога што Пекинг жели: стварању великог океанског зида који не би постојао да непријатеље Кине држи изван – већ да закључа Кину.