Београдски морски галебови

Петар Омчикус допутовао је прексиноћ из Париза у Београд и донео сасвим нове слике. Другачијег колорита од оног на који смо навикли, светлије, свежије... Изложиће их у уторак, 20. марта, у 19 часова у галерији Париски круг у Еуроцентру (Македонска 30). Ову изложбу назвао је "Друга младост", баш због свежине коју она носи. Многе слике настајале су протеклог лета на Корчули, којој се сликар вратио после 13 година... Сликао је нарове, рузмарине, лубенице, морско светло, сочне плодове... Последњи пут Петар Омчикус излагао је у београдском Француском културном центру пре две године.

Шта се још не зна у вези са Петром Омчикусом и осталим нашим сликарима који су пре пет деценија отишли у Париз и тамо остали?

Зна се готово све, јер сваки њихов долазак у Београд је био и остао догађај без резерве – за публику, за медије...

Ипак, подсетимо: Петар Омчикус је један од оснивача чувене Задарске групе којој су, између осталих, припадали и Мића Поповић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Коса Бокшан... Они су се још за време студија (1947) успротивили званичном академизму и соцреализму у тадашњој Југославији и отишли трагом свог бунта најпре у Задар, а потом у Париз...

За Вас није уобичајено да често приређујете изложбе?

Обично правим изложбе на сваких пет година. Нисам од оних брзометних. Има сликара који воле чак и једном годишње да излажу по сваку цену. Сад се догодило да је веће интересовање, па сам и ја мало погурао ствари, док имам те капацитете и док је здравља. Урадио сам серију од десетак слика које су настале на Корчули. Тамо, у Велој Луци имамо кућу, али нисам био 13 година, колико је и ова лудост трајала. Све сам затекао у реду, природа је остала иста и то је дивно. Тамо сам добио посебан импулс, јер сам чекао 13 година, нешто се у мени гомилало и као да је онда експлодирало и произвело неку свежину. Много сам у Паризу мислио на Корчулу. Знате како је кад дуго мислите о нечему што је у вама, када се то коначно догоди, осећај, узбуђење су посебни. И, ето, то је та метафора друге младости. Кад год покушавамо да направимо нешто ново, то је нека радост која подсећа на млађе дане. Слике су инспирисане оним што ме директно окружује, што је много другачије него када радите у атељеу. Када је уметник у четири зида, онда он смишља нешто друго. Овако, природа је та која утиче на вас. Волим све што нам ова природа даје. Својевремено сам сликао и парадајз. Увек су ме привлачиле и пиљаре. А волим много и Каленић пијацу. Француске пијаце су другачије. Нису тако разбокорене као наше. Каленић у лето, са оним лубеницама, то је чудо божје! Ја сам увек волео пијаце, и те људе тамо, и то мување. Народи који имају такве пијаце преживеће!

Човек сте мора, слике су Вам пуне медитеранског духа... Како се, све ове године, живот у Паризу уклапа у то?

И Париз, али и Београд, доживљавам као морске градове. Још је покојни Пеђа Милосављевић говорио да је Београд град на мору, због Панонског мора. И ја сам то прихватио и стварно имам утисак да је то истина. Не знам колико Београђани то осећају, али овде има морске атмосфере. Тако је и са Паризом. Осећа се морски ваздух иако је 150 километара удаљен од мора. А у Београду имате и галебове. Не само ове речне, већ и оне праве, што долазе са Црног мора. Ту су и они мањи, њихова родбина који су са река. Има и у Паризу галебова, на Сени.

Како је изгледала недавна прослава годишњице Бобура?

Не знам. Сећам се, била је ту раније једна ледина, где су Парижани остављали кола. И онда кад је почело копање, подигао се један монструм, нешто налик некаквом дизел-мотору који се ту насадио пре 30 година. Ту се сада мота силан неки свет. И мени је то тада изгледало необично. Нисам ја авангардиста. По природи сам конзервативац. Али данас се у Бобуру осећа једна страшна празнина. Немају више шта да кажу. Када идем у Бобур, идем само када су добре интернационалне изложбе. Имали су раније изложбе из разних градова – Москве, Берлина... А неке ствари које се данас догађају не желим ни да разумем. Нисам гледао ништа од те прославе, јер немам ни телевизор. Ја не разумем ТВ. Имам само визуелни доживљај онога што се приказује. Да имам телевизор, ја бих са истим интересовањем гледао неке глупе рекламе, за пасту за зубе, и, на пример, неку озбиљну емисију. Јер, мене занима само визија. Више сам привржен музици и слушам радио. Посебно џез, али и ту има свега и свачега, треба пробрати најбоље.

Шта мислите, шта је то што наше "париске" сликаре чини овде тако дуго популарним, или поштованим?

Чињеница да је Београд заиста метропола. За цео овај регион. Не знам колико су људи тога овде свесни, али мислим да носе то у себи. И то препознавање онога што је добро и квалитетно и што долази из метрополе какав је Париз једноставно разумеју. Мада, ни Париз није што је био. Подлегао је разним утицајима. И Њујорк је у једном моменту узлетео, али сада стагнира.

Ви и Ваша супруга сликарка Коса Бокшан излагаћете ускоро у париској општини Жанти, поводом 50 година живота у том месту. У чему се Ви и Коса разликујете, а у чему сте слични?

И ја и Коса припадамо једном сликарском роду и једној сликарској природи. То је експресионизам. Мада је Коса по темпераменту другачија. Већи је експресиониста од мене. Имамо и нешто заједничко, али и различито. Имамо и нека општа схватања која су нам блиска. Зато ваљда и можемо заједно...