Опушак у шуми ЕУ

Када се ујутру пробуде, Грци и Шпанци пожеле будућност у коју могу да поверују, али дужничка криза и рецесија заклонили су медитеранско сунце остављајући тек толико светла да људи нађу пут до улица како би протестовали против драконских мера за које им тврде да воде опоравку.

Највећу цену погрешних потеза политичара и слабовидих одлука економиста увек плаћа народ.

Буне се инжењери у Немачкој. Стотине хиљада је знало да у Паризу каже „не” онима који су им донели само патње. Штрајкују по Италији и Британији. Нереди повремено потресају државе Балтика и Исланд.

Европски бунт расте као одговор на сасецање социјалних давања и неуспех влада да смање незапосленост.

Грцима и Шпанцима је превршило. Десетине хиљада незадовољника шаљу поруку да хоће да раде – али неко мора да им обезбеди посао, да разумеју ситуацију – али светски кредитори који кажу да их спасавају такође морају да схвате да више нема рупица на каишу.

Истовремено, у уздрманој Европској унији разграђује се међусобно поверење. ЕУ се поделила на финансијски дисциплиновани север и „лако ћемо” југ.

Први отворено страхују да ће им уштеђевине отићи на издржавање других. Визура „ми против њих” подразумева да добитак једне стране обавезно подразумева губитак друге.

Откако су пре готово три године кренуле невоље са евром, на кризу се гледа кроз две потпуно различите призме. Сведоци смо континуиране борбе између два начина читања кризе.

Први истиче грешке политике еврозоне и наглашава потребу за реформама. Други се фокусира на промашаје појединих чланица зоне евра и упозорава на цену коју треба да плаћају њихови суседи. Неко време одржавао се баланс, а потом је друга школа почела да превладава.

Тврд став према финансијски лежерним Медитеранцима значи да се од њихових влада очекује да испуне све што се тражи у замену за кредите спаса. Како ће се премијери изборити са незадовољством својих људи, њихов је проблем.

Маријано Рахој и Антонис Самарас знају да су на распећу, али немају избор. Да би опстали, морају да прихватају диктат споља. Да не би били жртве имплозије, морали би да уваже вапаје Шпанаца и Грка.

Оваква или-или позиција лагано се са немирних улица Мадрида и Атине пресељава у кабинете. Није се случајно италијански премијер Марио Монти недавно љутито обрушио на „кредитократију” Европљана који се представљају као спасиоци.

Ако смирени Монти тако говори, шта очекивати од лидера новог популизма који нараста на југу Европе?

Протести по Европи подсећају на бачени опушак у летњој врелини шуме. Можда не делују драматично, али лако могу да изазову пожар који ће бити тешко ставити под контролу.

Европа мора хитно да ограничи димензије својих спорова, да спречи да се поцепа по вертикали север–југ или по хоризонтали социјалног незадовољства.

Да би у томе успела, неопходни су храброст, визија и поверење – квалитети који су тренутно веома дефицитарни. Демонстранти на улицама то не наслућују инстинктивно. Знају по џепу.