Мандат неостварених обећања

Јануара 2009, за говорницом универзитета у Каиру, Барак Обама распалио је надања Арапа о „новом почетку” међусобних односа, али када се ове недеље обратио са говорнице Генералне скупштине УН, његова политика у региону који је прогласио за приоритет свела се на једну реч: разочарање.

Када политичар који ужива статуру Обаме одлучи да говори о пламтећим проблемима – од Сирије преко Ирана до арапског пролећа – онда мора да буде спреман на ватру. У супротном, раскорак између речи и дела чини да све више губи.

„Када чујем твоје речи, одушевљен сам”, каже отприлике текст једне популарне арапске песме, „када видим твоја дела остајем запањен”.

После четири године Обама је, у поређењу са претходницима, најнеуралгичнијем делу света оставио само нешто лепше поређане речи. Дела су изостала. Његов говор у УН био је корисна вежбанка реторике, не и политике. Понављање као нехотична иронија.

Председник САД се прошле године одрекао великог америчког савезника Хоснија Мубарака. Подржао је демонстранте на каирском Тахриру и против себе окренуо конзервативне монархе Залива, али 19 месеци касније могао је само издалека да прати како љутити Египћани пале америчке заставе док се црни барјаци салафиста постављају по амбасадама САД у Тунису, Јемену, Судану…

Све то, тврде, због антиисламског филма направљеног у САД. Толико антиамериканизма због једног видео-памфлета? Биће да су корени дубљи.

Обама може да се похвали што је Американце извукао из рата у Ираку, што је за његовог мандата ликвидиран Осама бин Ладен и што одбија да се војно уплете у сиријски кошмар упркос притисцима да буде агресивнији, али шта је учинио поводом најдужег савременог конфликта, израелско-палестинског?

По оценама Арапа, урадио је управо обрнуто од онога што су они од њега очекивали. Брзо је одустао од почетног притиска на Израел покушавајући да заврне руку палестинском председнику не би ли га приморао да прихвати наставак мировних преговора. Учинио је све да се не оствари палестински захтев за чланство у УН.

Кампања америчких председничких кандидата „подсећа на трку заклињања верности Израелу”, упозорава јордански колумниста на необјективност САД која је кључни разлог што на Блиском истоку нема мира и што Арапи не верују Америци.

Укључујући у једначину Иран са његовом недоказаном нуклеарном претњом, изгубио је поене на три стране.

Ратоборне америчке републиканце није убедио да је одлучан.

Непрецизном формулацијом да ће САД „урадити оно што морају да ураде” како би спречиле да Иран дође у посед нуклеарног оружја свакако није задовољио израелског премијера који од Вашингтона очекује јасно постављене „црвене линије” које не искључују бомбардовања.

Читајући његов говор на свој начин, Арапи су – без обзира на историју семитско-аријевског и сунитско-шиитског ривалства са Персијанцима – добили још једну потврду домета израелског утицаја на формирање америчке спољне политике.

Државама арапског пролећа узалуд поручује да у Америци имају пријатеља и „модел за углед”. Убиством америчког амбасадора и још тројице дипломата у Бенгазију доживео је, каква иронија, шамар у граду у коме се Запад толико ангажовао да Либију придружи арапском пролећу и побуни је како би се уклонио Муамер Гадафи.

Плакат „Обама, Обама, ми волимо Осаму”, виђен током таласа антиамеричких протеста, опомиње Вашингтон да је далеко од истинског поверења Арапа и исламског света и да је ликвидација Бин Ладена више допринела да се председник одбрани од домаћих оптужби да је неодлучан, него што је Арапе уверила да је спреман да се објективно суочи са њиховим проблемима.

Показало се да „нови почетак“ о коме је говорио у Каиру није политика коју је спроводио. Мало шта је ту ново. Наде да ће Обама бити амерички председник који ће заиста нешто променити у односу на једносмерне политике својих претходника према Арапима и муслиманима поново су се распршиле.

Од Обаминог говора Urbi et Orbi, Граду и Свету, остало је само Урби, поруке упућене Американцима шест недеља пре избора. Орби се загубило у недостатку политичке воље, немању алата да би се успело, дефициту разумно постављених рокова.

Шта је Обама овога пута имао да каже о најдужем рату у америчкој историји, авганистанском? Док се 2008. још борио за улазак у Белу кућу, критиковао је рат у Ираку и понављао да је Авганистан „рат који морамо да добијемо”.

Годину дана касније слао је појачања за конфликт који је прогласио „праведним“ – за разлику од „прљавог“ ирачког рата Џорџа В. Буша. Потом је 2010. обећао повлачење америчких војника до јула 2011. Коначно је 2010. са НАТО савезницима одредио 2014. као годину трансфера контроле авганистанским снагама

Све то време насиље је добијало на интензитету, а покушаји да се ојача власт у Кабулу показали су се неефикасни. Авганистански полицајци и војници у тзв. нападима зелено-на-плаво све чешће своје оружје окрећу против оних који би требало да им буду коалициони партнери. Заједничке операције су обустављене.

Обама је у УН потврдио да ће се повлачење обавити „по распореду“. Шта то значи?

Какав је то рат који је временски омеђен, у коме је орочена дужина ангажмана важнија од резултата. Рат водите док га не добијете или изгубите – сем у случају ако одаберете да не причате о поразу, као што то сада чини Обамина администрација.

Прекинути рат на време? Може ли неко да замисли да то кажу Винстон Черчил или Јосиф Висарионович правдајући прекид рата против фашизма неким проблематичним хуманитарним пацифизмом или политичким прагматизмом?

Обама је избегао да се детаљније позабави Авганистаном где талибани, скинути са власти 2001, поново преузимају контролу. Тема је неугодна, чак опасно асоцира на Ирак који су Американци оставили у потпуном безвлашћу и расулу.

Како ће изгледати Авганистан када се, уз заваравање да је мисија обављена,  Јенкији повуку за две године? Биће то поново земља подељена између локалних господара рата и корумпираних политичара, уједињена једино глобалним трговцима хероина. Авганистан и његови централноазијски суседи брзо ће утонути у хаос.

И, што би по Америку требало да буде најважније, Авганистан ће поново постати сигурно уточиште терориста и џихадиста.

Обами је међутим најважније да се што пре извуче, да поентира уочи избора.
Америка, показује убиство њених дипломата у Бенгазију, још плаћа цехове Бушовог неразумевања Блиског истока и Средњег истока. Препуштање Авганистана његовој судбини додатно ће кородирати утицај САД у овим деловима света.

Од времена раних седамдесетих година прошлог века, када је Хенри Кисинџер превукао Египат са совјетске на америчку страну, САД су доминирале Блиским истоком. Не више.

У праву је египатски председник Мохамед Мурси када каже да САД морају да у фундаменту промене свој приступ арапском свету, да искажу више поштовања његовим вредностима и да помогну настанку палестинске државе уколико желе да превазиђу деценије неповерења.