Микеланђело фотографије

Специјално за "Политику"
Минхен – Мегастар међународне уметничке сцене Андреас Гурски представља се ретроспективном изложбом са 46 великих експоната у Хауз дер Кунст у Минхену. Уметничка критика Гурског убраја у најзначајније савремене фотоуметнике, док неки у њему виде и "Микеланђела фотографије". На недавној аукцији у Лондону је његов диптихон "99 Cent II" досегао баснословну суму од 1,5 милиона фунти стерлинга.
Велики део изложених експоната је преузет са изложбе у МоМА у Њујорку 2001, која је била обасута многоструким похвалама. Минхенска ретроспектива захвата временски лук од 20 година уметничког стварања аутора: најстарије дело потиче из 1987, а најновије из 2007.

Једна од специфичности фотографија Гурског састоји се у увеличавању формата који досежу размере и до 188 са 508 цм. Аутор је рођен 1955. у Лајпцигу, а студирао је на "Волквангсшуле" у Есену и на уметничкој академији у Диселдорфу. Његово фотоуметничко дело је било излагано на националним и интернационалним групним изложбама. Ретроспектива Гурског ће након Минхена бити приказана у Истанбулу, Уједињеним Арапским Емиратима, Москви и Мелбурну.

Фотоуметничка поетика Гурског се не састоји у представљању реалности, већ у уметничкој визији идеала односно момената изван времена. Овде није реч о документарној фотографији, већ о фикцији на основу факата. Проседе Гурског би се могао једноставно назвати дигитализацијом аналогне фотографије односно монтажом многоструких детаља конструисаних у апстрактну метафору. Више сегмената једне слике бива дигитално сабијено у хомогену композицију. Аутор на компјутеру дигиталним техникама усклађује, преиначава, допуњује, раслојава, сегментира, стилизује и контролише, једном речју, компонује естетичку супстанцу фотографије.

Гурски је на традиционалној линији француског фотографа Анрија Картије-Бресона који је фотографију дефинисао као "одлучујући моменат". То је илустрација кулминационе тачке једне радње као симболично скраћење њеног целокупног обухвата. "Стварност је могуће представити само тиме што је конструишемо", гласи уметнички кредо уметника. Гурски комбинује слободу дигиталног обликовања са класичним атрибутима традиционалне фотографије – случајношћу у сложености реалности. Спектар његових мотива потиче из визуелног кода глобализованог света. Његови сижеи и мотиви нам се на први поглед чине познатим и разумљивим, јер су нам се такве ситуације или места одавно урезала у памћење или подсвест. То изазива не само dejà-vu доживљај, већ отвара многа нова питања из чега израстају нове енигматичне слике са загонетном семантиком, које се не могу  једнозначно одгонетнути.

Фото-артефакти Гурског су увек сачињени из благо издигнуте перспективе. Таква полуптичја перспектива омогућује да се просторни "тотал" боље сагледа. Људи су укључени у те монументалне сценарије, некада као актери, а некада само као статисти у минијатурним размерама: као пролазници испод моста на аутопуту, или као гледаоци на бициклистичким тркама Tour de France, као анонимни становници вишеспратница или као безимени купачи на плажи.

Попут расутих зрна прашине делују скијаши на белој позадини на пејзажу са дебелим снегом прекривених Алпа и азурног неба на објекту који је насловљен "Енгадин" (2006) или, пак, крхка туристичка барка која плови попут орахове љуске у дивљем вртлогу "Нијагара водопада" (1989). Гурски је фасциниран феноменом масе, те тај лајтмотив опсесивно у небројеним варијацијама тематизује. Кроз понављање и варијацију појединачних сегмената једне те исте фотографије, настају орнаменти и арабеске који, гледани са дистанце, сликама дају особити оптички шарм. "Ја преувеличавам и пренаглашавам реалност, јер не постоји објективна реалност, већ само субјективан поглед на свет", вели Гурски, дефинишући свој идеалистички композициони принцип. Готово ниједан други савремени уметник не задире прецизније и понорније у срж комплексних односа у глобализованом свету; Гурском то маестрално полази за руком. Пред сликама Гурског се отвара микрокосмос аналитичког бескраја и раскошни универзум чисте радости посматрања.