Порекло трагедије

„Пилотима је најбоље у дечачким сновима, јер је тада све лепо и лако. Кад престане да се сања и кад полетиш, тамо горе си најусамљенији човек на свету!”

Тако ми је суштину борбеног летења пре десетак година образложио један „курјак са ушћа”, пилот који је преживео и рат и мир у кокпитима наших аероплана.

Недавно смо славили сто година српског ваздухопловства. Одржан је велики аеромитинг, летећи сајам на коме се показује моћ и обављају прећутне или реалне купопродаје доступних модела ваздухоплова. Како за кога.

Наши пилоти су показали да им не мањкају вештина, храброст и знање, али средства за посао – то свакако да. Државни и војни врх су се лепо сликали и свечарски говорили о томе шта је ваздухопловство. Лидер технолошког прогреса, и томе слично. И да војска не брине, паре ће се наћи, флоте нових борбених авиона ускоро стижу у Србију.

Наравно да је то само популистички вид сејања узалудног оптимизма. То се иначе очекује од узорног шефа државе и свестраног министра одбране. Њихово је да кажу, па после како буде. Иначе знамо да пара за обнову флоте нема, а летети се мора. Па тако српски борбени летачи улазе у апарате старе скоро пола века. Ако је ремонтовано – добро је. Ипак, свуда у свету, независно од технолошког ранга ваздухоплови падају. Али, код нас је то баш учестало.

„Нико не може знати шта ће се у следећој секунди догодити у авиону или људском организму!” (Мисао једног од конструктора „боинга”).

Зашто је погинуо мајор Савић, иначе сјајан човек и одличан пилот? Био је то опитни, дакле нека врста пробног лета на лакој летелици домаће производње, која је названа „ласта”. О том пројекту иначе постоје противречни судови, као и о сваком послу у који се улажу крупне паре.

Индустријски маркетинг је идеализовао тај „производ домаћег ума”, док су стручњаци имали неке важне замерке. Ипак се кренуло и вероватно се неће стати. „Истрага је у току”, како се то обично каже, мада је генерал Љубиша Диковић одмах пресудио о чему је реч: „Отказале су команде!”.

Које су команде отказале, то начелник Генералштаба није успео да каже. Како је онда мајор Савић успео да усмери авион и приземљи се на простору омањег плаца, ако је све отказало? Кад истрага каже своје, све ће бити заборављено. Као и податак да су пилоти из модерне „ласте” морали да искачу „партизански”, без модерног катапултирања које скоро гарантује преживљавање и из нулте тачке.

Дакле, није потребно да председник Николић испуни бајковита обећања о великим улагањима. Важно је да држава одвоји само онолико пара колико ваља за очување најважнијих ресурса у ваздухопловству: пилота!

После најновије несреће разговарао сам са више њих. Неки још лете, кад имају на чему, други су у пензији и срећем их ових дана на миријевској пијаци. Ту негде, у Миријеву, кад не лети, креће се и бригадни генерал Предраг Бандић, човек који је руководио митингом „стогодишњице”. Али њега последњих месеци ретко срећем.

Пилоти углавном имају тачне дијагнозе стања. Проблеми се не виде кад све изгледа савршено и лако. Као на пример, на митинзима које многи сматрају скупим егзибиционизмом. Није скупо оно што треба српским пилотима. Авиони јесу стари, али на њима се може пловити, ако „има довољно налета”. Податак је запањујући: наши борбени пилоти имају и до десет пута мање часова летења од колега из војски са којима је тешко свако упоређивање. Али и пет пута мање од оних сакојима се по технолошком рангу можемо мерити.

Проблем више није (само) у летелицама, него у бензину. Ма како све то изгледало невероватно и бендеровски, држава шкртари тамо где је релативно најјефтиније: на керозину. Нема горива, нема летења, а тај посао је, уз знање, искуство изнад свега.

Свака министарска гарнитура прави неки свој сурогат политике одбране. Од Тадића наовамо, сви министри војни потрудили су се да ресор попуне својим партијским јуниорским одредима. Тако да све то годинама ради на аматерски погон. Шта ће учинити Вучић, коме је тешко да се сети које све функције има? Засад га виђамо само на свечаностима и комеморацијама. Никоме још није саопштио шта ће као министар урадити у сфери одбране, са каквим тимом и којим идејама располаже човек за све функције.

За разлику од свог претходника, Вучић још не дели кључеве од станова, али ни у једној подели није се затекао несрећни мајор Савић. Тек кад је отишао са „ластом”, неко је обећао његовој породици да више неће бити подстанари. Много је касно и сувише је мало. А да су команде отказале – то свакако може бити! И у министарству и у Генералштабу.