Мале и велике мућке

Кад познати бубњар у ТВ емисији успут помене како наш народ уопште није лакомислен, па он, уметник, продавца не може преварити ни за кромпир, то звучи тако обично, народски. Хтео је овај музичар можда да каже: "Добро прођеш, ако не будеш преварен". И то на сваком кораку. Не само на пијаци, него и на бензинској пумпи, мењачници, банкарским шалтерима за лаке кредите с тешким дуговима; у понуди свакојаких продаваца с доставом на кућу или преко интернета, продева се шићарење, закидање на мери и рачуну, начин да се преживи, лакши од рада. Нарочито ако посла нема. Удружење потрошача најављује заштиту од разних "мућки" у трговини, али тешко да ће спречити крађу на ситно.

Појаву мање примећује онај ко има више новца. Неки људи ћуте кад су ситно преварени, ако продавац нема ситно за кусур. У продавници "Србокопа" (у Душановој улици, у Београду) купац мора да се накриви, сагне или подигне на прсте, како би видео казаљку на ваги. Неко се можда и побуни, али убрзо схвати да је на истом као друге муштерије. Па шта, неколико грама горе, доле.

Збир ситних превара толико је познат нашем грађанину да је постао одомаћена појава коју свакодневно срећемо. Кад осмог марта цвеће уочљиво поскупи, као и јаја уочи Ускрса, то је редовно стање.

Навикне наш човек. Колика је добит ситним закидањима, ако је умножена милион пута, зна само онај ко је заради, када броји пазар.

У Нишу су чак открили и уређаје (цена од 45 до 125 евра) за враћање електричних бројила уназад, а да не говоримо о разобличавању невиђених афера као што су лажирање путарине у милионским износима или испита чија се коначна цена још не зна. Улични дилери се опет мотају око пијаца, а забележено је више случајева преваре грађана. Уместо динарских стотинарки добије двадесетице, скривене у свежњу новчаница. То што је грађанин навикао да прећути не значи да ће ту навику и задржати. Све док заиста не буде ударен по џепу. А дотле? Угледни аналитичари који са својих висина нуде своје одговоре, не помињу опасност од последица недовољно истражених ситних превара. Ником ништа. Колико је ситна похлепа пресудна у ситним "ваћарењима" упадљиво се види у Мићковој емисији (Позови М...) када се, као, јавља на огласе. Због наде у мали добитак неки продавац (купац) робе (услуге) бива до суза исмејан пред бројним гледаоцима. После се и њему чак то допадне.

У петак пре подне, гост у емисији "Пешчаник" био је десетогодишњи Васо, натпросечно обавештен десетогодишњак који је одговарао на нека питања, а многа и сам постављао. Њему се много тога овде не свиђа, не због тога што је рођен у Енглеској, него зато што жели да буде слободан и каже оно што мисли.

На питање зашто се јавио да буде гост у слушаној, политичкој емисији, одговорио је, отприлике: "Волим да учествујем у политичком животу. Нервира ме расизам... Има много лудака. Сви су намргођени. Тужни. Изгубили су све. И новац. Само им је то важно. Новац. Сам концепт новца је глуп. Када би све било бесплатно и одређена количина потребне робе која се дневно троши, сви би били богати, не би било сиромашних..."

Овај дечак очигледно натпросечне интелигенције редовно се обавештава о свим политичким и економским питањима. Још је млад да гласа, а до пунолетства ће још доста тога научити. Можда ће он открити концепт за спас бар од ситних превараната који чекају на свакој "кривини".