Четири рата у четири године

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 18. марта – Ирачка драма би се могла описати и као одисеја између два – вета.
Америка је ту земљу напала једностраном одлуком, слутећи да би такав њен подухват био спречен ветом у Савету безбедности УН.
Сада, четири године касније, шеф Беле куће Џорџ Буш прети да ће ставити вето на закон којим би му конгресмени скресали фондове за слање појачања на ирачки фронт.


Оваквом оценом, један овдашњи посматрач сугерише да је највећи рат данашњице ушао у нову фазу. После раскола који је изазвао у међународној заједници – продубљује и поделе унутар САД: док председник шаље појачања на бојиште, законодавци траже постепено повлачење трупа а већина анкетираних грађана сматра да је стратегија Вашингтона у ирачком рату погрешна и да није ни требало да се креће у тај војни поход.

Поводом четворогодшњице почетка инвазије на Ирак, која се у САД навршава сутра увече, у Вашингтону је јуче демонстрирало више од 10.000 људи тражећи окончање тог рата, а аналитичари и званичници праве различите стратешке билансе и пројекције. Директно или посредно у тим стручним налазима се, готово једнодушно, истичу "контрапродуктивни резултати".

Као највеће одступање стварности од вашингтонских планова региструје се чињеница да је Ирак постао расадник спољне нестабилности и унутрашњих кошмара, супротно тврдњама врхова администрације да ће од њега направити расадник стабилности демократије на Блиском истоку, па и шире. Индиректно је то потврдио и нови шеф Пентагона, некадашњи директор ЦИА Роберт Гејтс када је недавно прецизирао да су у Ираку, америчке трупе суочене са "четири рата", што ће рећи – да је свака  година војевања произвела по једну нову врсту фронта на истом бојишту.

Ратни "квартет", по њему, изгледа овако: прво, на југу се туку шиити против шиита за овладавање нафтним богатством, друго, распламсан је сукоб између шиита (сада владајућих) и сунита (који су изгубили дуго држану власт), треће, сунитска побуна против страних трупа и, четврто, деловање Ал Каиде која подстиче и побуну сунита и њихове сукобе против шиита.

Поједини познаваоци налазе да ирачких "шпицева" има више од обухваћених у Гејтсовом "четвороуглу". Тако као додатак наводе – ширење класичног криминалног насиља, извоз и увоз тероризма, па и тежњу Курда да на северу створе сопствену државу. Упоредо, и званичници и њихови критичари изражавају стрепњу да би из Ирака могао да се изроди шири, регионални, сукоб уз учешће војски околних држава и да Ираку прети распад на три дела, по верским и етничким линијама разграничења.

Показало се, произлази из бројних овдашњих и страних студија, и да једина савремена суперсила поседује знатно већу разорну него градитељску моћ. Диктаторски режим Садама Хусеина, као претходно и талибански у Кабулу, збачени су муњевито, али се испоставило да је Ирак упао у бар "четири рата", а да је превелика концентрисаност Вашингтона на Ирак "олакшала" заоштравање сукоба и у Авганистану, где ни после шест година трагања није ухваћен Осама бин Ладен, иако овде важи за главног непријатеља САД и инспиратора глобалног исламског екстремизма.

Под насловом "Ратне лекције", данашњи "Вашингтон пост" у уводнику указује на низ поука које САД треба да извуку из ирачког заплета. Међу њима је и закључак да се доказало да ни за суперсилу није добро кад делује – без пуне подршке савезника. Сарадња с другима и уважавање надлежности УН су, сугерише престонични дневник, препоручљивији, па и ефикаснији, од једностраног деловања које би могло да буде само "последње средство".

За протекле четири године се поводом Ирака све променило, осим Бушовог инсистирања да Америка може да победи у том рату, истиче се у приказу агенције Асошиејтид прес. Поред већ наведеног умножавања сукоба, у том напису, као и више других анализа, наглашава се да је због рата у Ираку опао престиж САД у свету као и вашингтонског руководства међу сународницима, а што је битно допринело поразу републиканаца на новембарским парламентарним изборима који су премоћ у Конгресу пребацили у руке Бушу опозиционима демократама.

Утисак је да се администрација овде постепено прилагођава последицама ирачког рата, чак и кад јавно не признаје да су јој нанеле штету. И у спољној и у унутрашњој политици настоји да развије, донедавно прилично избегаван, дијалог с неистомишљеницима. Та настојања делују као специфична транзиција, која и у случају суперсиле захтева – поприлична одрицања од навика и заблуда.