Četiri rata u četiri godine

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 18. marta – Iračka drama bi se mogla opisati i kao odiseja između dva – veta.
Amerika je tu zemlju napala jednostranom odlukom, sluteći da bi takav njen poduhvat bio sprečen vetom u Savetu bezbednosti UN.
Sada, četiri godine kasnije, šef Bele kuće Džordž Buš preti da će staviti veto na zakon kojim bi mu kongresmeni skresali fondove za slanje pojačanja na irački front.


Ovakvom ocenom, jedan ovdašnji posmatrač sugeriše da je najveći rat današnjice ušao u novu fazu. Posle raskola koji je izazvao u međunarodnoj zajednici – produbljuje i podele unutar SAD: dok predsednik šalje pojačanja na bojište, zakonodavci traže postepeno povlačenje trupa a većina anketiranih građana smatra da je strategija Vašingtona u iračkom ratu pogrešna i da nije ni trebalo da se kreće u taj vojni pohod.

Povodom četvorogodšnjice početka invazije na Irak, koja se u SAD navršava sutra uveče, u Vašingtonu je juče demonstriralo više od 10.000 ljudi tražeći okončanje tog rata, a analitičari i zvaničnici prave različite strateške bilanse i projekcije. Direktno ili posredno u tim stručnim nalazima se, gotovo jednodušno, ističu "kontraproduktivni rezultati".

Kao najveće odstupanje stvarnosti od vašingtonskih planova registruje se činjenica da je Irak postao rasadnik spoljne nestabilnosti i unutrašnjih košmara, suprotno tvrdnjama vrhova administracije da će od njega napraviti rasadnik stabilnosti demokratije na Bliskom istoku, pa i šire. Indirektno je to potvrdio i novi šef Pentagona, nekadašnji direktor CIA Robert Gejts kada je nedavno precizirao da su u Iraku, američke trupe suočene sa "četiri rata", što će reći – da je svaka  godina vojevanja proizvela po jednu novu vrstu fronta na istom bojištu.

Ratni "kvartet", po njemu, izgleda ovako: prvo, na jugu se tuku šiiti protiv šiita za ovladavanje naftnim bogatstvom, drugo, rasplamsan je sukob između šiita (sada vladajućih) i sunita (koji su izgubili dugo držanu vlast), treće, sunitska pobuna protiv stranih trupa i, četvrto, delovanje Al Kaide koja podstiče i pobunu sunita i njihove sukobe protiv šiita.

Pojedini poznavaoci nalaze da iračkih "špiceva" ima više od obuhvaćenih u Gejtsovom "četvorouglu". Tako kao dodatak navode – širenje klasičnog kriminalnog nasilja, izvoz i uvoz terorizma, pa i težnju Kurda da na severu stvore sopstvenu državu. Uporedo, i zvaničnici i njihovi kritičari izražavaju strepnju da bi iz Iraka mogao da se izrodi širi, regionalni, sukob uz učešće vojski okolnih država i da Iraku preti raspad na tri dela, po verskim i etničkim linijama razgraničenja.

Pokazalo se, proizlazi iz brojnih ovdašnjih i stranih studija, i da jedina savremena supersila poseduje znatno veću razornu nego graditeljsku moć. Diktatorski režim Sadama Huseina, kao prethodno i talibanski u Kabulu, zbačeni su munjevito, ali se ispostavilo da je Irak upao u bar "četiri rata", a da je prevelika koncentrisanost Vašingtona na Irak "olakšala" zaoštravanje sukoba i u Avganistanu, gde ni posle šest godina traganja nije uhvaćen Osama bin Laden, iako ovde važi za glavnog neprijatelja SAD i inspiratora globalnog islamskog ekstremizma.

Pod naslovom "Ratne lekcije", današnji "Vašington post" u uvodniku ukazuje na niz pouka koje SAD treba da izvuku iz iračkog zapleta. Među njima je i zaključak da se dokazalo da ni za supersilu nije dobro kad deluje – bez pune podrške saveznika. Saradnja s drugima i uvažavanje nadležnosti UN su, sugeriše prestonični dnevnik, preporučljiviji, pa i efikasniji, od jednostranog delovanja koje bi moglo da bude samo "poslednje sredstvo".

Za protekle četiri godine se povodom Iraka sve promenilo, osim Bušovog insistiranja da Amerika može da pobedi u tom ratu, ističe se u prikazu agencije Asošiejtid pres. Pored već navedenog umnožavanja sukoba, u tom napisu, kao i više drugih analiza, naglašava se da je zbog rata u Iraku opao prestiž SAD u svetu kao i vašingtonskog rukovodstva među sunarodnicima, a što je bitno doprinelo porazu republikanaca na novembarskim parlamentarnim izborima koji su premoć u Kongresu prebacili u ruke Bušu opozicionima demokratama.

Utisak je da se administracija ovde postepeno prilagođava posledicama iračkog rata, čak i kad javno ne priznaje da su joj nanele štetu. I u spoljnoj i u unutrašnjoj politici nastoji da razvije, donedavno prilično izbegavan, dijalog s neistomišljenicima. Ta nastojanja deluju kao specifična tranzicija, koja i u slučaju supersile zahteva – poprilična odricanja od navika i zabluda.