Косово без спиновања

Права бомба је пукла на иначе рутинској и предвидивој изборној скупштини српских напредњака, на којој је председник Србије Томислав Николић поручио да ће Србија у даљем процесу европских интеграција имати своје услове, јер нема разлога да трчи за датумом и папиром.

На свечаној седници СНС-а у Центру „Сава” Николић је, јавиле су агенције, рекао да Србија жели да припада европској породици и да жели да сарађује, али да никада, „док постоји Српска напредна странка и друге политичке странке у Србији”, неће дати оно што је њено. „Без Косова и Метохије би се осећали као човек у велелепној палати који је на смрт болестан”, рекао је он и напоменуо да је „десет година трчања Србију довело до просјачког штапа и да ће сада мало да мисли о себи”.

Иако се лично са поменутом изјавом слажем у целости, мислим да о томе шта она тачно значи не треба превише лупати главу. Наиме, веома брзо ће се то видети и показати само. Косово (и Метохија) је најбољи и најпоузданији српски политички лакмус и ту слабо помажу спиновања и политичко-маркетиншке рецептуре.

Скренуо бих, међутим, пажњу и на једну, разумљиво, много мање запажену изјаву бившег председника и још увек актуелног лидера ДС-а, који је, говорећи на тему нових услова и уцена из Брисела и Берлина, рекао да не жели да оптужује нову владу или новог председника, али да „треба бити свестан да свака политичка промена у Србији носи нова условљавања”. Управо тако. И ово потписујем. Само не могу а да се не запитам да ли је тога што сада говори Тадић био свестан и 2007–2008. када је дословно у предвечерје проглашења косовске независности форсирао председничке изборе, слао двосмислене поруке у вези са Косовом и подстицао нездраву политичку поларизацију и антирадикалску хистерију у друштву?

Иако пристојан човек не може а да не осети мучнину при погледу на актуелно медијско иживљавање по Тадићу – у којем, разуме се, данас коло воде управо они медији који су до пред сам други круг, па чак и за време изборне ћутње, најпрљавије нападали Томислава Николића – чињеница је да је он својим, изгледа, сасвим искреним веровањем у политику „двоструког колосека” можда највише одговоран за актуелну конфузију у жалосно стање на „косовском фронту”.

И зато има неке правде што га је СНС на крају срушио његовим сопственим оружјем – унутрашњополитичком поларизацијом и двосмисленим (али „обећавајућим”) порукама по западним престоницама и дипломатским кулоарима. Али убеђен сам да ни садашњи победници, иако упорно, и након свог досадашњег искуства, покушавају да оживе леш звани „и Косово и ЕУ” неће моћи да побегну од тог косовског крста и усуда.

А ствар је заиста мало чудна. С једне стране, највеће политичке странке у власти и опозицији, гласан и утицајан НВО сектор, западни амбасадори, представници ЕУ, ММФ-а, водећи медији, највећи број новинара и аналитичара и, што је најважније, атмосфера да је ту све већ готово и одрађено. А са друге, на изглед, скоро ништа.

У парламенту, само релативно малобројни и млаки ДСС, при том још додатно обезубљен ишчекивањем да га позову у београдску или републичку власт. Ван парламента, растројени радикали у потрази за изгубљеним временом и лукави дверјани (који, изгледа, много више воле да се баве „сигурицом” попут геј параде, него да се озбиљно конфронтирају са властима и Западом на „неперспективној” и медијски неатрактивној косовској тематици). Плус малобројни патриотски интелектуалци и медији, ем прилично неутицајни, ем, уз ретке и часне изузетке, делимично и сами склони да „спусте кресту” и одложе свој критички национални дурбин само ако им се у перспективи појави каква вајдица, положај и синекура.

Зато и верујем да ипак још није све изгубљено када је реч о српској решености да се бори за свој територијални интегритет. Заправо, лако је мојим саговорницима по ретким ТВ емисијама у којима се још уопште третира неко смислено политичко и државно питање да позивају на „храбро” суочавање са реалношћу, кукају над „потраћеним парама” и подстичу ову, као и ону претходну власт да се што пре „ратосиља” Косова.

Што би рекао песник – „по њима се ништа неће звати”. Али Николић и Дачић се, свиђало нам се то или не, и свиђало се то њима, или не, „уписују у историју”. И, њима, ма колико „трезвени” и „прагматични” били – а очигледно не би стигли ту где су да нису поседовали поменуте особине – њима, дакле, није и не може бити свеједно, и то не само због рејтинга и избора, да ли ће у тој историји бити записано да су, сто година након Кумановске битке, они били на челу Србије у тренутку када је она дефинитивно одустала од борбе за Косово. Ту ће им од слабе помоћи бити позивање на Кацина и Филеа, резолуције Европског парламента и вађење како је то све „Борко парафирао”.