Грузијско „пролеће” у октобру

Тбилиси – Грузијски председник Михаил Сакашвили признао је јуче пораз свог Јединственог националног покрета на парламентарним изборима у Грузији, одржаним у понедељак. „Јасно је да је (опозициони) Грузијски сан освојио већину”, рекао је Сакашвили у говору на телевизији, пренела је агенција Танјуг.

Мада према саопштењу Централне изборне комисије резултати гласања још нису потпуни, већ сада је јасно да је опозициони блок милијардера Бидзине Иванишвилија обезбедио коначну победу.

* * *

Житељи Грузије обавили су на парламентарним изборима у понедељак историјски задатак: показали су да промену власти могу да изборе на демократски начин, одлуком на гласачким местима, мирно и без претеране еуфорије. Мада је много шта уочи гласања казивало да би већ први постизборни дан могао да буде увод у нове расколе унутар грузијског друштва, прогнозе су се показале потпуно погрешним.

Осим победе демократије, важност грузијских избора огледа се и у чињеници да они представљају прави „лакмус папир” западног модела управљања на просторима бившег Совјетског Савеза. Биће то свакако нешто о чему ће морати да размишљају организатори парламентарних избора у Литванији, половином овога месеца, или у Украјини 28. октобра. Можда је управо то на уму имао један грузински учитељ када је промену у својој земљи, према примеру не тако давних арапских дешавања, окарактерисао као – „кавкаско пролеће”.

Оно што сада стоји пред аналитичарима постсовјетских дешавања јесте да одгонетну да ли је Грузија од понедељка окренула леђа Западу, и колико се поново окренула Москви, или ће под Иванишвилијем кренути неким својим, трећим путем.

Запад је још од времена демократске „револуције ружа” (2003) нештедимице подржавао Сакашвилија. Американци су у томе имали водећу улогу. Подржавао га је, уосталом, и сам Иванишвили. Али председников режим се, у међувремену, а према многим параметрима, претворио у јасно аутократски. Објективно, у земљи је владала стабилност, и на политичком и на економском плану. Али иза свега је стајала и немоћ да се један аутократски систем, заснован на начину размишљања који је корене вукао деценијама у прошлост, потпуно елиминише.

Иванишвили не најављује раскид са Западом. Напротив, грузијски пут ка Европској унији и за њега остаје приоритет. Уосталом и сам је држављанин Француске. Ипак, свестан је да је Русија, и као велика земља и као бивша социјалистичка матица, ту одмах преко границе. И то границе која не спада у мирније. А са таквим комшијом ваља имати добре односе, и безбедносне и пословне, а посебно имајући у виду догађаје из 2008. када су се, управо уз помоћ руских трупа, грузијске провинције Абхазија и Јужна Осетија издвојиле из матичне државе.

Какав ће став о том питању заузети Иванишвили за сада остаје непознаница. Ипак, тешко је веровати да би он могао такву, војно извојевану, независност јавно да прихвати и призна. Уосталом, дешавања од пре четири године разлог су што између Русије и Грузије тренутно не постоје дипломатски односи. Ово је као директну последицу имало немогућност хиљада Грузина који живе у Русији да дају свој глас на прекјучерашњим изборима.

Иванишвили (56) важи за великог филантропа и љубитеља уметности, а према „Форбсовој” листи „тежак” је 6,4 милијарде долара. По сопственој тврдњи. у Грузију је до сада уложио 1,7 милијарди, а најављује подстицање привреде, смањење бирократије, борбу против монопола, привлачење страних инвестиција, независно правосуђе, нови порески систем... „Народ неће бити разочаран”, тврди Иванишвили.