У вртић после треће године

Више од половине малишана у Србији не иде у обданиште, а чињеница је и да више од половине родитеља не препознаје значај предшколског образовања за развој деце. Од 177.000 малишана који имају три до пет и по година, у вртиће је уписано 84.000, а 93.000 није.

Предшколским васпитањем и образовањем у највећој мери нису обухваћена сиромашна, ромска и деца из сеоских средина, управо оне групе малишана којима је предшколско образовање најпотребније – о томе сведочи најновија студија под називом „Улагање у образовање у раном детињству”, чији су резултати недавно објављени, а настала је као плод сарадње Уницефа и Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Међу малишанима којима је боравак у вртићу свакодневица, приближно 62 одсто похађа целодневни програм, a 30 процената такозвани полудневни програм. Само седам одсто деце у обданишту проводи три до четири сата дневно у току радне недеље, похађајући кратке програме првенствено осмишљене да подстичу развој, а не да имају улогу „чувања детета”. У градским срединама са вишом стопом запослености родитељи уписују децу у обданиште углавном зато што код куће нема ко да их чува.

– Београдска деца углавном иду у вртић и пре обавезног припремног предшколског програма. Чак и родитељи који нису запослени и могли би да чувају децу код куће шаљу малишане у обданиште, да се не би одвајали од друштва. Тако да када постану прваци у једном одељењу највише је троје-четворо који су у вртићу похађали само обавезни програм припреме за школу. Толико је тренутно код мене деце која после наставе не остају у боравку до 18 сати – каже Данијела Ардолић, учитељица у ОШ „Свети Сава”.

Ослањајући се на дугогодишње радно искуство, Ардолићева оцењује да се предност одрастања у вртићу огледа у осамостаљивању деце.

– Из године у годину у вртићу деца стичу животне вештине. Емоционално сазревају, развијенија им је комуникативна компетенција и социјална интелигенција, јер се у групи навикавају да излазе на крај вршњачким размирицама и деле радост са другом децом. Малишани који су презаштићени, такорећи изоловани под родитељском бригом и пажњом, када стасају за школске клупе у прво време се теже сналазе у групи, односно одељењу – образлаже Ардолићева.

Предшколски програм, боравак у вртићкој групи уопште, деци је неопходан из више разлога, сагласни су стручњаци. Клинци уче од вршњака, уче се реду, навикавају се на одређени дневни ритам, имају организовано време са посебно осмишљеним активностима које је васпитач унапред испланирао и приредио у складу са узрастом и потребама малишана.

– Те активности доприносе свеукупном развоју детета и његове личности. Зато је добро да је дете уписано у вртић, нарочито после треће године. Не кажем да јаслене групе не ваљају. Али, малишане до треће године добро ће чувати мама или бака и посветити им више пажње него што васпитач може у установи где истовремено брине о десеторо деце. Јасле деци нису неопходне него родитељима који немају где да оставе децу док су на послу, а безбрижни су кад знају да су им дечица сигурна у обданишту – запажа Невенка Крагуљац, педагог у ОШ „Филип Филиповић”.

После треће године детету је потребно да иде у вртић, макар на неколико сати да организовано проводи време у друштву вршњака у разним радионицама певања, сликања, играња и под руководством васпитача, напомиње педагог.

– У вртићу деца науче много, пре свега о животу. То је нови свет за дете у којем има више васпитача и дечјих група, старијих и млађих девојчица и дечака, ту је ручак у друштву вршњака који је спремила куварица, па теткица која се стара да све буде чисто... Све су то нова искуства, можда и важнија од учења у најужем смислу речи. Дете ће схватити да није само и не може да опстане само. У обданишту оно је исто међу једнакима, а не у центру пажње и очекивања родитеља – појашњава Невенка Крагуљац.

М. Симић-Миладиновић

-----------------------------------------------------------

Предшколци у „вечерњој смени”

Вртићи који због потреба родитеља раде и у „вечерњој смени” (од 15.30 до 21.30 или од 16 до 22 сата) нису новина у Старом граду, Новом Београду, на Врачару, Савском венцу, у Обреновцу. Вечерње групе ускоро ће добити Вождовац и Палилула, јер радно време од 9 до 17 сати све чешће онемогућава маме и тате да преузму клинце из обданишта пре 18 часова, а и касније. Зато стотине малих Београђана уместо у породичном гнезду око 19 сати вечерају – у вртићу и остају у крилу васпитача сатима пошто падне мрак.

– Свакодневна одвојеност малишана од родитеља, од ујутру до увече, није пожељна. Последице туге и сете за временом у друштву маме, тате, браће и сестара могу бити за цео живот, почев од недовољне развијености емоција. Не морате бити стручњак да увидите колико је нагомиланих осећања у детету које жуди за пажњом родитеља, да им исприча шта је проживело, ишчекујући их на вратима вртића и после 19 сати. Одвојеност малишана од ближњих води до отуђености од породице, бркања улога родитеља и васпитача. Деца која детињство проведу у целодневном боравку, прво у вртићу а онда у школи, остаће ускраћена за спознају породичних односа, и то није њихов избор него избор родитеља. А маме и тате треба да се запитају да ли од седам ујутру до десет увече заиста немају времена за своју децу – каже Невенка Крагуљац, педагог.