Рели-учитељи на крају света

Радио у полицијском "пуху" који вози полицајац Златко лови само фреквенције са треш-народњацима, на путу који води до краја света. Педесет километара далеко од Лесковца, у планини у којој је време стало вероватно негде у доба усвајања Закона о удруженом раду, постоји један дечак, који се дружи с вуковима, и још седморо клинаца који сатима путују од школе до куће. Постоје учитељи који спавају у напуштеној згради и возе расходоване "фиће" уместо џипова... Постоје и учитељице које лове змије у сеоској школи у Доњој Оруглици, чије прозоре, уместо ролетни, заклањају поцепане географске карте Океаније и Азије.

Некада је од долине до Доње Оруглице ишао локални аутобус на траси на којој се још производи ћумур. Сада су напуштена аутобуска стајалишта тужно сведочанство о делу Србије од кога су сви дигли руке. Држава вероватно и не би знала за овај део територије да се не наслања на Косово и Метохију, па је принуђена да сваке две недеље мења полицијске снаге на важном безбедносном пункту у близини. Бог је овде извајао прелепе пределе, али, заузет другим пословима, није уделио бар још један разлог да мештани остану овде. Рецимо, рудник злата, или барем бакра.

Крај света, у селу Доња Оруглица, изгледа овако: сеоска продавница испуњена тужним лицима који пију пиво и гледају у празно; некаква грађевина у коју нико није ушао бар деценију излепљена је умрлицама; школска зграда осмогодишњег издвојеног одељења Основне школе "Славко Златановић" из Мирошевца као да је магацин напуштене сеоске задруге. У њој учи осморо ђака и ради осморо наставника.

Четири "фиће" паркиране у школском дворишту као пред старт још једне гранд-при трке. Учитељи им прилазе и отварају врата. Позирају, као пред почетак релија Лесковац–Оруглица–Дакар.

– Бољи смо и од Флојда. Ако пропаднемо у настави, успећемо у "формули" – каже Дејан Петровић, двадесетседмогодишњи "рели-учитељ", алудирајући на чувеног јунака филма "Национална класа". Али Лепи Гага на стазама Кукавице вероватно не би стигао да пребаци у другу брзину, а већ би завршио у ћумуру крај пута.

Учитељи живе у Мирошевцу, двадесет километара далеко од Доње Оруглице. С обзиром на то да је планинским путевима више од шест месеци готово немогуће проћи, путовање у истурено одељење на крају света представљало је читаву војно-полицијску логистичку операцију. И све због тога да би децу научили да читају, пишу и тако стекну сазнања како је најлакше емигрирати из завичаја.

Некада је наставницима падало на памет да свој случај пријаве Уједињеним нацијама, како би снаге УН умилостивили и користили њихову ваздушну флоту у хуманитарној мисији "Учитељи падају с неба".

Пошто немају везе на Ист Риверу, учитељима је преостало да спас потраже на ауто-отпадима у Лесковцу и околини. Пошли су у потрагу за преосталим "Заставиним" "тенкићима".

– Платили смо их око 200 евра по комаду. Возимо их, поправљамо, летимо по планинама. Препорођени смо од када смо формирали школски рели-тим – потврђују Славиша Дисић, Драган Марковић и Срђан Стојковић, хероји српске просвете. Да је ово нормална земља, о њима би се снимали документарци и серије. Али, учитељи у "фићама", које не би прошле технички преглед ни у Бијафри, потпуно су анонимни и живе свој часни живот.

Њихова смена у старој школи траје три до пет дана и зато спавају у напуштеној згради која их подсећа на кућу "Великог брата". У хорор верзији.

Четири учитељице, које служе као сувозачи у овим нестварним тркама, ноће у нешто бољој учитељској соби у згради школе. То им је спаваћа соба, зборница, соба за одмор и радна соба. У Србији, 2007. године.

– Први пут сам упознао учитеље када смо припремали долазак у Доњу Оруглицу. Заглавио сам се на путу у "Тојотином" џипу. Укључио сам и редуктор. Ни макац. Одједном пролетеше поред мене "фиће". Мислио сам да сањам – каже Млађан Ђорђевић, заменик директора Народне канцеларије председника Србије.

Народна канцеларија је управо из Доње Оруглице покренула акцију "Домаћи задатак за све нас", чији је циљ помоћ сеоским школама широм Србије у којима више од 25.000 деце нема тоалет. Деца из Доње Оруглице сада имају санитарни и мокри чвор. Добили су таблу и обруч са мрежицом, сто за стони тенис, компјутер, телевизор, пет географских карата Србије и слаткише.

Да ли ће поклони из Београда макар мало олакшати живот тринаестогодишњем Миљану Стоиљковићу, једном од осморице путујућих ђака? Лепи, храбри, ћутљиви дечко стрпљиво чека да га заобиђу камермани и фоторепортери. Сваког дана он у једном правцу путује око четири сата. Живи у селу Липовица, десетак километара далеко од школе.

– Он и буквално долази преко седам гора и седам мора – кажу учитељи.

Како назвати Миљана? Ђак пешак, ђак специјалац, ђак за Гиниса? Путује кроз шуме, прескаче потоке, прелази брда. Хода или трчи сам. У старим телевизијским путописима приче о ђацима пешацима делују некако романтично, али, док Миљан описује свој сасвим обичан дан, није баш сасвим најјасније чиме се бави Центар за социјални рад у Лесковцу.

– Устајем у пола пет, доручкујем с оцем и дедом, а онда крећем. Понекад видим вукове. Већ ме знају. Ипак, померим се мало у страну, да прођу. Ходам и учим. Увече гледам филмове. Не, никада нисам био у биоскопу. Нисам био у Београду. Ретко идем и у Лесковац. Идол ми је отац Милорад, дрвосеча. У селу немам другара. Једино сам дете које је остало.