Србија без јединственог школског превоза

Пробијају се шумским стазама, савлађују висинске разлике од 700 метара, ходају опасним, уским планинским стазама, пробијају се кроз сметове на минус 30 степени. Ипак, на баве се екстремним спортовима ни планинарством, већ живе свој ђачки живот који подразумева прелажење десетина километара до школе, некад пешке, некад организованим аутобусима, па и моторним санкама када завеје у суровим планинским крајевима.

– Имали смо прилике да у Сјеници упознамо ученика који пешачи 17 километара до своје основне школе – сликовитим податком илуструје причу о ђацима-пешацима професор др Иван Ивић, координатор на изради Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године.

У том документу назначено је да је порастао број сеоске и ромске деце која у току школовања напуштају образовни систем, нарочито на прелазу из четвртог у пети разред. Са осам одсто сеоске деце која нису наставила школовање у 2005. години, проценат је у 2008. години стигао до чак 14 одсто. Један од значајних фактора свакако је и удаљеност школе, а у Србији не постоји организовани, јединствени школски превоз. По Закону о основама система образовања и васпитања, основцима који живе четири километра или даље од школе, локалне самоуправе дужне су да обезбеде превоз, па се свака општина сналази у зависности од средстава и локалних прилика. У Министарству просвете, науке и технолошког развоја објашњавају да они немају никакве надлежности када је у питању превоз деце до школе и да је то локална ствар. Истина, локална ствар значајно доприноси глобалном проблему: великом броју грађана без основне школе. Смањењу тог броја никако не иде у прилог стање на терену, јер управо општине са највећим бројем ђака-пешака спадају у најсиромашније и тешко успевају без помоћи државе да изађу на крај с организовањем школског превоза. Тако, на пример, трећина од укупног броја ђака-пешака живи на територији општине Сјеница. Муриз Турковић, заменик председника општине, објашњава да у Сјеници има 12 школа, 103 насеља и више од 970 деце која користе школски превоз од којих нека живе и по 20 километара од школе.

– Има око петнаестак превозника које су школе изабрале на тендеру и који су испунили услове за превоз деце. Они возе у две смене, јер довозе и одвозе децу из школе. Два пута смо добили уплате за те намене од Управе игара на срећу преко Министарства за локалну самоуправу, али иначе нам нико није помогао и тешко нам је да се изборимо са тим издатком. Уз то, путеви су веома лоши, углавном макадамски, а кад дође зима онда тек наступају проблеми јер се температура спусти и до минус 30 степени – каже Турковић.

Неке локалне самоуправе користе линије јавног градског превоза за превоз деце до школе, као што је случај у општини Трговиште. Постојећа редовна линија користи се и за превоз школске деце, каже председник ове општине Радосав Јордановић, а динамика рада школе усклађена је са возним редом.

– Имамо око стотину ђака који користе тај аутобус, али је проблем што неки од њих до пута којим иде аутобус пешаче од пет до осам километара, а нама је за сада неоствариво да им обезбедимо пратиоце који ће прећи са њима ту деоницу коју морају да препешаче – наглашава Јордановић.

Уз бесплатни градски превоз за све ученике основних школа који је обезбедио град Београд, без обзира на то колико су удаљени од школе, градске општине посебно организују и наменске аутобуске линије за превоз ђака. У општини Палилула, на пример, будући да имају само једну основну школу на својој територији, постоји једна наменска линија ГСП-а којом се углавном превозе малишани из насеља Падинска Скела и користи је око 150 деце. Основно образовање је уставна и законска обавеза државе, а не општина, наглашава професор Иван Ивић.

– Али не би било добро решење ни да се то препусти само ресорном министарству јер с обзиром на њихов ограничени буџет ни они то не би могли да реше ефикасно. Морало би некако удружено да се решава. Да се, на пример, обезбеђују средства за те намене за најсиромашније општине из републичког буџета, да се мобилишу локални извори, спонзори, негде можда и да се усклади возни ред са распоредом школа. Нема једног универзалног решења, зависно од конфигурације земљишта, климатских услова, стања путева, удаљености насеља, морала би се тражити разноврсна решења. Негде имате путујуће учитеље и наставнике, а негде би можда уз превоз школске деце, могао да се организује и превоз лекара и медицинског особља, на пример – каже професор Ивић.

Јелена Чалија