Srbija bez jedinstvenog školskog prevoza

Probijaju se šumskim stazama, savlađuju visinske razlike od 700 metara, hodaju opasnim, uskim planinskim stazama, probijaju se kroz smetove na minus 30 stepeni. Ipak, na bave se ekstremnim sportovima ni planinarstvom, već žive svoj đački život koji podrazumeva prelaženje desetina kilometara do škole, nekad peške, nekad organizovanim autobusima, pa i motornim sankama kada zaveje u surovim planinskim krajevima.

– Imali smo prilike da u Sjenici upoznamo učenika koji pešači 17 kilometara do svoje osnovne škole – slikovitim podatkom ilustruje priču o đacima-pešacima profesor dr Ivan Ivić, koordinator na izradi Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.

U tom dokumentu naznačeno je da je porastao broj seoske i romske dece koja u toku školovanja napuštaju obrazovni sistem, naročito na prelazu iz četvrtog u peti razred. Sa osam odsto seoske dece koja nisu nastavila školovanje u 2005. godini, procenat je u 2008. godini stigao do čak 14 odsto. Jedan od značajnih faktora svakako je i udaljenost škole, a u Srbiji ne postoji organizovani, jedinstveni školski prevoz. Po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, osnovcima koji žive četiri kilometra ili dalje od škole, lokalne samouprave dužne su da obezbede prevoz, pa se svaka opština snalazi u zavisnosti od sredstava i lokalnih prilika. U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja objašnjavaju da oni nemaju nikakve nadležnosti kada je u pitanju prevoz dece do škole i da je to lokalna stvar. Istina, lokalna stvar značajno doprinosi globalnom problemu: velikom broju građana bez osnovne škole. Smanjenju tog broja nikako ne ide u prilog stanje na terenu, jer upravo opštine sa najvećim brojem đaka-pešaka spadaju u najsiromašnije i teško uspevaju bez pomoći države da izađu na kraj s organizovanjem školskog prevoza. Tako, na primer, trećina od ukupnog broja đaka-pešaka živi na teritoriji opštine Sjenica. Muriz Turković, zamenik predsednika opštine, objašnjava da u Sjenici ima 12 škola, 103 naselja i više od 970 dece koja koriste školski prevoz od kojih neka žive i po 20 kilometara od škole.

– Ima oko petnaestak prevoznika koje su škole izabrale na tenderu i koji su ispunili uslove za prevoz dece. Oni voze u dve smene, jer dovoze i odvoze decu iz škole. Dva puta smo dobili uplate za te namene od Uprave igara na sreću preko Ministarstva za lokalnu samoupravu, ali inače nam niko nije pomogao i teško nam je da se izborimo sa tim izdatkom. Uz to, putevi su veoma loši, uglavnom makadamski, a kad dođe zima onda tek nastupaju problemi jer se temperatura spusti i do minus 30 stepeni – kaže Turković.

Neke lokalne samouprave koriste linije javnog gradskog prevoza za prevoz dece do škole, kao što je slučaj u opštini Trgovište. Postojeća redovna linija koristi se i za prevoz školske dece, kaže predsednik ove opštine Radosav Jordanović, a dinamika rada škole usklađena je sa voznim redom.

– Imamo oko stotinu đaka koji koriste taj autobus, ali je problem što neki od njih do puta kojim ide autobus pešače od pet do osam kilometara, a nama je za sada neostvarivo da im obezbedimo pratioce koji će preći sa njima tu deonicu koju moraju da prepešače – naglašava Jordanović.

Uz besplatni gradski prevoz za sve učenike osnovnih škola koji je obezbedio grad Beograd, bez obzira na to koliko su udaljeni od škole, gradske opštine posebno organizuju i namenske autobuske linije za prevoz đaka. U opštini Palilula, na primer, budući da imaju samo jednu osnovnu školu na svojoj teritoriji, postoji jedna namenska linija GSP-a kojom se uglavnom prevoze mališani iz naselja Padinska Skela i koristi je oko 150 dece. Osnovno obrazovanje je ustavna i zakonska obaveza države, a ne opština, naglašava profesor Ivan Ivić.

– Ali ne bi bilo dobro rešenje ni da se to prepusti samo resornom ministarstvu jer s obzirom na njihov ograničeni budžet ni oni to ne bi mogli da reše efikasno. Moralo bi nekako udruženo da se rešava. Da se, na primer, obezbeđuju sredstva za te namene za najsiromašnije opštine iz republičkog budžeta, da se mobilišu lokalni izvori, sponzori, negde možda i da se uskladi vozni red sa rasporedom škola. Nema jednog univerzalnog rešenja, zavisno od konfiguracije zemljišta, klimatskih uslova, stanja puteva, udaljenosti naselja, morala bi se tražiti raznovrsna rešenja. Negde imate putujuće učitelje i nastavnike, a negde bi možda uz prevoz školske dece, mogao da se organizuje i prevoz lekara i medicinskog osoblja, na primer – kaže profesor Ivić.

Jelena Čalija