Бритва бега Љубовића

Чачак – Неки се предмети дуже и лакше памте по причи која их прати но по лику, па се и за старим бријачем, који је одслужио своје, отегла приповест кроз чак три века. Сечиво су још 1860. године исковали мајстори BOSS-а у Солингену, њиме су сеизи бријали бега Љубовића из Невесиња, а данас га заветно чува Радисав Марјановић (68) из Чачка, саветник на изради европских пројеката.

Он је бријач наследио као породичну успомену од свог старца Лазара Шаренца (1903–1977), предратног жандарма у БиХ и потоњег магационера у Гучи.

– Лазар је поседовао више части него имовине, и овај бријач којим се служио до пред крај живота, скоро пола столећа, бејаше му некако нарочито важан. Болујући, дао ми је бритву и изнудио обећање да је нећу раздвајати од приче коју ми је са постеље поверио – каже Марјановић за „Политику”.

И овако беседи...

„Рано пролеће – година 1925. Херцеговина. На згради поред пута за Невесиње табла са натписом Краљевина Југославија – Жандармеријска станица Гацко. Ходник са две клупе за странке, из којег се улази у три канцеларије. На првој с леве стране натпис: дежурни. То је наредник Лазар Шаренац. На њему попеглана униформа, мундир до грла закопчан, блистају златна дугмад, опасач притегнут, шапка уредно одложена на крај стола...

Лазар и помоћник сваке друге недеље јашу двадесетак километара на запад, до Фојнице, и стају пред дућаном. Унутра, мајстор Адем Љубовић дочекује малобројне муштерије. Као сви бербери света ведар, расположен и најбоље обавештен о свему. Кад процени да је гост важан, намигне шегрту те овај зачас зготови кафу. На унутрашњој страни филџана остају правилни кругови после сваког гутљаја. Кад изађе седам кругова долива се нова кафа, све док мајстор не изговори: ’То би било то! Готово!’.

Адем једном започе причу: ’Нећеш ми веровати, али ја сам син оног чувеног Мохамед-бега Љубовића из Невесиња. За турског вакта, ни сам није знао докле се простиру његова имања и какво благо поседује. Само деце било је деветнаесторо, ја сам најмлађи од деветорице синова. Кад нестаде силе и господства и све се на свету промени, мени неким чудом у наследство западе сечиво, држим га у руци, којим су слуге и сеизи мог оца бријали пуних педесет година’.

У наредне две године службовања у Гацком, Лазар је редовно одлазио у далеку Фојницу поверивши једаред мајстору да би, ако икад одлучи да га прода, он био купац његовог бријача. Кад се чинило да је ствар пала у заборав мајстор је, неког дана, обрисао бријач о надланицу и важно казао: ’Ако бих можда и одлучио да продам бријач бега Љубовића, сигурно га не бих дао испод педесет динара’. Муштерија извуче руку испод убруса и проговори: ’Највише тридесет!’ Наста дуга пауза у потпуној тишини, и коначно одговор: ’У реду, нека буде четрдесет динара, али одмах да се не предомислим’.

Била је 1927. После многих деценија, потомак бегова Љубовића, мохамеданаца рајетинског порекла, за велику своту новца уступио је једном потомку сиротиње раје бријач са необичном ознаком BOSS. Можда је безначајна трговачка размена у забитој, непознатој Фојници кршевите Херцеговине, била последње слово у српско-турској драми која је трајала скоро пет стотина година”, приповеда Радисав Марјановић.