Britva bega Ljubovića

Čačak – Neki se predmeti duže i lakše pamte po priči koja ih prati no po liku, pa se i za starim brijačem, koji je odslužio svoje, otegla pripovest kroz čak tri veka. Sečivo su još 1860. godine iskovali majstori BOSS-a u Solingenu, njime su seizi brijali bega Ljubovića iz Nevesinja, a danas ga zavetno čuva Radisav Marjanović (68) iz Čačka, savetnik na izradi evropskih projekata.

On je brijač nasledio kao porodičnu uspomenu od svog starca Lazara Šarenca (1903–1977), predratnog žandarma u BiH i potonjeg magacionera u Guči.

– Lazar je posedovao više časti nego imovine, i ovaj brijač kojim se služio do pred kraj života, skoro pola stoleća, bejaše mu nekako naročito važan. Bolujući, dao mi je britvu i iznudio obećanje da je neću razdvajati od priče koju mi je sa postelje poverio – kaže Marjanović za „Politiku”.

I ovako besedi...

„Rano proleće – godina 1925. Hercegovina. Na zgradi pored puta za Nevesinje tabla sa natpisom Kraljevina Jugoslavija – Žandarmerijska stanica Gacko. Hodnik sa dve klupe za stranke, iz kojeg se ulazi u tri kancelarije. Na prvoj s leve strane natpis: dežurni. To je narednik Lazar Šarenac. Na njemu popeglana uniforma, mundir do grla zakopčan, blistaju zlatna dugmad, opasač pritegnut, šapka uredno odložena na kraj stola...

Lazar i pomoćnik svake druge nedelje jašu dvadesetak kilometara na zapad, do Fojnice, i staju pred dućanom. Unutra, majstor Adem Ljubović dočekuje malobrojne mušterije. Kao svi berberi sveta vedar, raspoložen i najbolje obavešten o svemu. Kad proceni da je gost važan, namigne šegrtu te ovaj začas zgotovi kafu. Na unutrašnjoj strani fildžana ostaju pravilni krugovi posle svakog gutljaja. Kad izađe sedam krugova doliva se nova kafa, sve dok majstor ne izgovori: ’To bi bilo to! Gotovo!’.

Adem jednom započe priču: ’Nećeš mi verovati, ali ja sam sin onog čuvenog Mohamed-bega Ljubovića iz Nevesinja. Za turskog vakta, ni sam nije znao dokle se prostiru njegova imanja i kakvo blago poseduje. Samo dece bilo je devetnaestoro, ja sam najmlađi od devetorice sinova. Kad nestade sile i gospodstva i sve se na svetu promeni, meni nekim čudom u nasledstvo zapade sečivo, držim ga u ruci, kojim su sluge i seizi mog oca brijali punih pedeset godina’.

U naredne dve godine službovanja u Gackom, Lazar je redovno odlazio u daleku Fojnicu poverivši jedared majstoru da bi, ako ikad odluči da ga proda, on bio kupac njegovog brijača. Kad se činilo da je stvar pala u zaborav majstor je, nekog dana, obrisao brijač o nadlanicu i važno kazao: ’Ako bih možda i odlučio da prodam brijač bega Ljubovića, sigurno ga ne bih dao ispod pedeset dinara’. Mušterija izvuče ruku ispod ubrusa i progovori: ’Najviše trideset!’ Nasta duga pauza u potpunoj tišini, i konačno odgovor: ’U redu, neka bude četrdeset dinara, ali odmah da se ne predomislim’.

Bila je 1927. Posle mnogih decenija, potomak begova Ljubovića, mohamedanaca rajetinskog porekla, za veliku svotu novca ustupio je jednom potomku sirotinje raje brijač sa neobičnom oznakom BOSS. Možda je beznačajna trgovačka razmena u zabitoj, nepoznatoj Fojnici krševite Hercegovine, bila poslednje slovo u srpsko-turskoj drami koja je trajala skoro pet stotina godina”, pripoveda Radisav Marjanović.