Мачем за слободу

Куцнуо је први час! Овај наслов са узвичником освануо је испод заглавља „Политике”, пре нешто више од 100 година, 1. септембра 1912. године по старом календару, односно 13. септембра по новом. „Политика” је на насловној страни пренела у целини чланак „Голоса Москве” – како се наводи, „органа руских декабриста” – којим се најављује „балкански пожар кога је готово немогуће угушити”. Мање од месец дана касније, рат је заиста почео. Свети рат – како су тадашња „Политикина” пера описивала војни савез балканских народа за коначно ослобођење од петовековне турске окупације.

Током септембра 1912, објављивани су наслови у „Политици”, чија је хронологија указивала на припрему јавног мњења за оно што ће уследити. Тако је 7. септембра (19. септембра по новом), освануо велики наслов „Стара Србија”, са поруком да „Србија мора тражити аутономију области у којима станује српски народ у Турској”, и да је „то једини излаз”, односно „услов од кога она не може одустати и за чије остварење она мора све жртвовати”!

После овакве „артиљеријске припреме”, два дана касније све је било спремно за насловну страну на којој је крупним словима писало: „Рат или мир”. Текст почиње речима: „Рат је жеља Србијина, рат је њена дужност”, а завршава се поруком влади да „изврши оно што је неминовно и неизбежно”, или да оде. После тога, 11. (23) септембра, опет велики наслов на првој страни „Политике” – „Србија и Турска”. И, већ у првом пасусу, каже се да је „настало време за крајње мере”, односно за „оружану акцију српске државе против Турске“, после „зверских покоља које су фанатичне турске руље извршиле над несрећним нашим народом у Старој Србији”.

Сутрадан, на првој страни „Политике” осванули су „Мучни дани” и констатује се, мислећи на Аустрију и Немачку, да „велике силе траже од нас да будемо мирни”, да „избегавамо све што би могло да доведе до конфликта на Балкану”. Међутим, аутор, по свему судећи главни уредник Владислав Рибникар (јер је текст непотписан), поставља реторичко питање: „Да ли је боље умрети за једну праведну ствар, али умрети као што људи умиру, или умирати из дана у дан као робље”!

А 14. (26) септембра, стиже и извештај из Беча „Аустрија неће у рат”, са поднасловом – „Нека се Србија шири, нека се Балкан дели, ми не смемо у рат. Једна важна изјава аустроугарског министра спољних послова”. Да мира неће бити, посведочила је и прва страна 17. (29) септембра наредног дана, са насловима „Турци прете” и „Турска мобилише”. Још крупнији наслови 18. (30) септембра – „Мобилизација” (одлука да се „наша целокупна војска стави у мобилно стање”), „Одговор Турској” и „Одлучна реч Порти”.

Два дана касније, „Политика” је објавила и прецизан број жртава турског зулума над Србима на Косову и Македонији у протеклих шест година: 436 убистава, 261 покушај убиства, 289 разбојништава, 293 крађе, 229 уцена, 160 насиља, 213 злостава, 31 паљевина, 10 скрнављења светиња, 146 лишавања слободе и 33 силовања. Укупно, 2.092 злочина над Србима, „и за све те страхоте ни један једини муслиман није узет ни на одговор”.

„Политика” је 24. септембра подсетила и да се тог дана навршило четири године од аустроугарске анексије БиХ и оцењује се да је тај чин дао Србији снагу да са Европом разговарамо на једини начин преко кога се може чути наша реч – „преко својих топова” и своје армије, која је „кадра дати варницу за пожар у целој Европи”. Овај став потврђен је и следећег дана, великим насловом „Мачем за слободу”.

На насловној страни 26. септембра (8. октобра по новом календару) објављен је текст „Уочи рата”, а тек на другој велики наслов на шест стубаца: „Балкански рат је почео. Јуче пре подне Црна Гора објавила рат Турској”. А у наставку нешто мањим словима: „Свети рат балканских народа је почео. Он има да се заврши ослобођењем Балкана”.

Наредних дана, на првој страни „Политике” објављивани су редом наслови: „Натраг се не може!”, уз извештаје о руским добровољцима и турским бегунцима, затим „Интервенција Европе” (о протестима великих сила балканским народима), „После интервенције” (одговор српске владе великим силама да се више не може веровати обећањима да ће се положај Срба на Косову и Македонији поправити)...

И тако све до 5. (17) октобра. И опет мањи наслов „Почетак рата” на првој, а велики „Рат је објављен!”, на другој страни „Политике”. Са овим насловом, 5. октобра „Политика” је штампала и ванредно издање, када је саопштено да је „наша влада, после дугих мирољубивих преговора, била принуђена да објави рат Турској”. Истог дана, српска војска сукобила се са Арнаутима и Турцима код Мердара и прешла границу са Косовом, јавља „Политика”, и закључује на насловној страни сутрадан: „У добри час!”.

Бојан Билбија

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Пре тачно сто година смо кренули на Турску, и ево нас већ у Бодруму и Кушадасију.

• Први балкански рат је створио Албанију. Можда ће трећи да створи велику Албанију.

• Наши савезници у Првом балканском рату, Бугари и Црногорци, признали су Косово. И тако поништили рат у којем су учествовали.

• Турци су тек сада жестоко узвратили. ТВ серијама.

• Многи Бошњаци навијају за Турску. Али, касно.

• Крај Првог балканског рата био је идеална прилика за почетак Другог.

• Французи и Енглези су нас одвраћали од тог рата, али тада нису имали Кфор.

• Осветили смо Косово, али им нисмо пробуразили султана.

• Црногорци су први објавили рат Турској. И тако показали колики су Срби.

Драгутин Минић