Плава гробница

Према одлуци Врховне команде од 3. децембра 1915. године отпочело је одступање српске војске ка Јадранском мору. Наређено је да се Друга и Трећа армија и трупе одбране Београда повлаче правцем Пећ–Андријевица–Подгорица–Скадар, и правцем Ђаковица – Везиров мост – Љум Кула – Скадар. С њима су се повлачили и краљ Петар, комплетна Врховна команда, чланови владе и парламента, али и велики број цивила. Тимочка војска и одреди из западне Македоније повлачили су се правцем Пишкопеја–Дебар–Струга–Елбасан.

Оштра и сурова зима у беспутним и снежним планинама, удружена са глађу и физичком исцрпљеношћу, била је најопаснији непријатељ у току овог судбоносног марша. Падало се од умора, глади, студени и арнаутских заседа. Спасавао се само голи живот. Зато су овај двомесечни период повлачења кроз Црну Гору и северну Албанију српски војници с правом назвали српском голготом кроз Албанију. На прихват, храну, смештај и санитетску помоћ нигде нису наишли. Наилазили су само на заседе, пљачку и убијање од албанских пљачкашких дружина које су се светиле нашој војсци за лошу епизоду из Првог балканског рата. Путеви налик на козје стазе, преко снегом покривених кланаца, куда су се повлачили наши војници и избеглице, били су обележени лешевима смрзнутих, од глади умрлих и од арнаутских куршума убијених невиних људи који су бежали ка спасењу. За војску се још нешто хране и нашло, али цивили, старци, жене и деца умирали су од студени и глади. Сваким даном неко се издвајао из колоне, не могавши да издржи напоре и свесно бежећи у смрт. Старци, болесни и рањени борци молили су своју децу и саборце да их не остављају у беспућу, него да им скрате муке пушчаним метком. Али ни муниције није било довољно. Чувао се сваки метак за обрачун с арбанашким разбојницима, који су свакодневно пљачкали и убијали наш живаљ.

Од 15. до 21. децембра 1915. године у околину Скадра, Драча и Валоне стигла је главнина српске војске – око 110.000 војника и 2.350 официра. Преко Албаније је прешло 54.000, а преко Црне Горе 70.000 људи. У повлачењу је погинуло и умрло око 72.000 војника и цивила. Од 40.000 младих регрута само је 8.000 преживело албанску трагедију, док су сви остали помрли од глади, зиме и исцрпљености. Северна Албанија личила је на велику гробницу с многобројним жртвама једне непобеђене војске. Али српске муке нису престале у Валони, јер италијанска војска није желела да својим бродовима превезе Србе сматрајући да ће ти остаци српске војске, међу којом је било и оболелих од тифуса, заразити њихове морнаре. Због тога је дошло до великог помора исцрпљене војске, која је морала да продужи марш преко мочварних терена реке Шкумбе према Валони.

Због изузетно алармантне ситуације, председник српске владе Никола Пашић упутио је 15. јануара 1916. циркуларно писмо руском цару Николају Другом молећи помоћ за исцрпљену српску војску. Руски цар је енергично захтевао од британске и француске владе да одмах упозоре италијанску владу да мора да испуни своје савезничке обавезе према српској војсци и транспортује је до Солуна. Али за многе је било касно – тринаест дана чекања у беспућу хладних мочвара и додатно марширање до Валоне учинили су своје. Анри Барби, француски ратни репортер, описао је ову тужну поворку: „Људи су били толико измрцварени и мршави да су се једва кретали, а многи нису могли ни то, него су их на леђима носили њихови саборци или рођаци. Тако је један отац на леђима носио свог полумртвог сина од Драча до Валоне, не допуштајући никоме да му помогне. Оваквих сабласних призора, унакажених и измучених људи, правих мученика, била је пуна лука Валона. Али није се чуо никакав вапај и запомагање. Људи су само поседали и полегали чекајући мирно своју даљу судбину.”

Тек после енергичног посредовања руског цара Николаја Другог убрзана је акција спасавања и почеле су у већем броју да стижу италијанске и француске лађе. Пребацивање бродовима почело је 28. јануара и трајало је до 15. фебруара 1916. године. Највећи део војске, око 135.000 људи, превезен је на острво Крф, а на Бизерту око 10.000 војника. Близу Крфа, на малом острву Виду, остајали су невољници којима није било спаса. Само од 23. јануара до 23. марта 1916. на том острву умрло је више од 5.500 српских војника, чије су лешеве савезничких санитетске посаде бацале у тзв. Плаву гробницу у хладном Јонском мору.

Из захвалности и поштовања према мртвим српским јунацима Милутин Бојић написао је песму „Плава гробница”. Нека им је вечна слава и хвала.

Миомир Гарашанин,

Београд