Plava grobnica

Prema odluci Vrhovne komande od 3. decembra 1915. godine otpočelo je odstupanje srpske vojske ka Jadranskom moru. Naređeno je da se Druga i Treća armija i trupe odbrane Beograda povlače pravcem Peć–Andrijevica–Podgorica–Skadar, i pravcem Đakovica – Vezirov most – Ljum Kula – Skadar. S njima su se povlačili i kralj Petar, kompletna Vrhovna komanda, članovi vlade i parlamenta, ali i veliki broj civila. Timočka vojska i odredi iz zapadne Makedonije povlačili su se pravcem Piškopeja–Debar–Struga–Elbasan.

Oštra i surova zima u besputnim i snežnim planinama, udružena sa glađu i fizičkom iscrpljenošću, bila je najopasniji neprijatelj u toku ovog sudbonosnog marša. Padalo se od umora, gladi, studeni i arnautskih zaseda. Spasavao se samo goli život. Zato su ovaj dvomesečni period povlačenja kroz Crnu Goru i severnu Albaniju srpski vojnici s pravom nazvali srpskom golgotom kroz Albaniju. Na prihvat, hranu, smeštaj i sanitetsku pomoć nigde nisu naišli. Nailazili su samo na zasede, pljačku i ubijanje od albanskih pljačkaških družina koje su se svetile našoj vojsci za lošu epizodu iz Prvog balkanskog rata. Putevi nalik na kozje staze, preko snegom pokrivenih klanaca, kuda su se povlačili naši vojnici i izbeglice, bili su obeleženi leševima smrznutih, od gladi umrlih i od arnautskih kuršuma ubijenih nevinih ljudi koji su bežali ka spasenju. Za vojsku se još nešto hrane i našlo, ali civili, starci, žene i deca umirali su od studeni i gladi. Svakim danom neko se izdvajao iz kolone, ne mogavši da izdrži napore i svesno bežeći u smrt. Starci, bolesni i ranjeni borci molili su svoju decu i saborce da ih ne ostavljaju u bespuću, nego da im skrate muke puščanim metkom. Ali ni municije nije bilo dovoljno. Čuvao se svaki metak za obračun s arbanaškim razbojnicima, koji su svakodnevno pljačkali i ubijali naš živalj.

Od 15. do 21. decembra 1915. godine u okolinu Skadra, Drača i Valone stigla je glavnina srpske vojske – oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira. Preko Albanije je prešlo 54.000, a preko Crne Gore 70.000 ljudi. U povlačenju je poginulo i umrlo oko 72.000 vojnika i civila. Od 40.000 mladih regruta samo je 8.000 preživelo albansku tragediju, dok su svi ostali pomrli od gladi, zime i iscrpljenosti. Severna Albanija ličila je na veliku grobnicu s mnogobrojnim žrtvama jedne nepobeđene vojske. Ali srpske muke nisu prestale u Valoni, jer italijanska vojska nije želela da svojim brodovima preveze Srbe smatrajući da će ti ostaci srpske vojske, među kojom je bilo i obolelih od tifusa, zaraziti njihove mornare. Zbog toga je došlo do velikog pomora iscrpljene vojske, koja je morala da produži marš preko močvarnih terena reke Škumbe prema Valoni.

Zbog izuzetno alarmantne situacije, predsednik srpske vlade Nikola Pašić uputio je 15. januara 1916. cirkularno pismo ruskom caru Nikolaju Drugom moleći pomoć za iscrpljenu srpsku vojsku. Ruski car je energično zahtevao od britanske i francuske vlade da odmah upozore italijansku vladu da mora da ispuni svoje savezničke obaveze prema srpskoj vojsci i transportuje je do Soluna. Ali za mnoge je bilo kasno – trinaest dana čekanja u bespuću hladnih močvara i dodatno marširanje do Valone učinili su svoje. Anri Barbi, francuski ratni reporter, opisao je ovu tužnu povorku: „Ljudi su bili toliko izmrcvareni i mršavi da su se jedva kretali, a mnogi nisu mogli ni to, nego su ih na leđima nosili njihovi saborci ili rođaci. Tako je jedan otac na leđima nosio svog polumrtvog sina od Drača do Valone, ne dopuštajući nikome da mu pomogne. Ovakvih sablasnih prizora, unakaženih i izmučenih ljudi, pravih mučenika, bila je puna luka Valona. Ali nije se čuo nikakav vapaj i zapomaganje. Ljudi su samo posedali i polegali čekajući mirno svoju dalju sudbinu.”

Tek posle energičnog posredovanja ruskog cara Nikolaja Drugog ubrzana je akcija spasavanja i počele su u većem broju da stižu italijanske i francuske lađe. Prebacivanje brodovima počelo je 28. januara i trajalo je do 15. februara 1916. godine. Najveći deo vojske, oko 135.000 ljudi, prevezen je na ostrvo Krf, a na Bizertu oko 10.000 vojnika. Blizu Krfa, na malom ostrvu Vidu, ostajali su nevoljnici kojima nije bilo spasa. Samo od 23. januara do 23. marta 1916. na tom ostrvu umrlo je više od 5.500 srpskih vojnika, čije su leševe savezničkih sanitetske posade bacale u tzv. Plavu grobnicu u hladnom Jonskom moru.

Iz zahvalnosti i poštovanja prema mrtvim srpskim junacima Milutin Bojić napisao je pesmu „Plava grobnica”. Neka im je večna slava i hvala.

Miomir Garašanin,

Beograd