Стварање је разлог за живот

Велика, ретроспективна изложба Олге Јеврић, под називом „Материја духа”, отворена је 26. септембра у кући Легата. Три дана касније, једна од најзначајнијих наших скулпторки прославила је рођендан, а неколико дана потом, са нама је разговарала у њеном легату у Српској академији наука и уметности. Поставка која траје до 24. октобра, чији је аутор Дејан Вучетић, евоцира изузетно дуг стваралачки пут. Од њене прве изложбе, далеке 1957. године, која је због иновација у погледу материјала и принципа представљала више него битан догађај у уметности на овим просторима, па до данас прошло је читавих 55 година.

На овој изложби представљени су радови настали између 1952. и 2001, као и један раритет – скулптура под називом „Настањена празнина”, створена у Њујорку, која до сада никада није излагана. Како вам са дистанце изгледа оно што сте творили деценијама?

Немам критичку дистанцу према радовима из тих ранијих периода. Остаје, међутим, жалост што нисам успела да их реализујем у замишљеном формату, као просторне догађаје, са унутрашњим простором, као могућим простором сабирања и медитације.

Да ли постоји рад, период или група радова за које сте интимно највише везани?

Не знам да ли бих могла тако да их издвојим. Но, кад мало боље размислим, постоје ипак радови које ценим више од осталих. „Комплементарне форме”, „Артикулација простора”, „Распети облици”, „Хијатус”. То су јаки, челни, иницијални радови. Дела у којима је до краја испуњен стваралачки разлог.

Материјали ваших скулптура, познато је, чврсти су, опори, донекле недотерани, како сте једном сами изјавили. Да ли су они одраз вашег доживљаја света или одраз ваше уметничке личности?

И једно и друго. На избор материјала утицали су бројни фактори. Услови живота били су такви да је било беспредметно да фантазирам о бронзи. За то нисам имала новца. Материјал који пре мене нико није користио сама сам измислила, јер све је нека врста емпирије која се подмеће. Мешала сам гвожђе у праху, које сам набављала преко пријатеља, са цементом или гипсом. Годину дана експериментисала сам са различитим размерама тих супстанци. Закључила сам на крају да је та моја смеса идеална за моје скулптуре.

Ако се не варам, с тим у вези, постоји једна анегдота?

Многи су се питали како ја тако крхка стварам често у великим димензијама. Недостатак снаге плаћала сам временом. Неко други радио би на сличном послу три дана, а ја по три месеца. Додуше, увек сам имала помоћ. Баш за прву изложбу 1957. помагао ми је један мајстор, Мађар, звао се Фекете. Волео је оно што ја радим и здушно се ангажовао. Ближило се време отварања, а скулптуре још нису биле завршене. Ноћ пред отварање питам ја њега шта ћемо да радимо, јер ја снаге више немам. Он ме је послао кући, није спавао, радио је целу ноћ. Међутим, кад сам ујутро дошла схватила сам да он јесте све монтирао, али потпуно погрешно. Срећа је била у томе што се материјал још није стегао, па смо могли делове поново да вадимо и постављамо. Хвала богу, стигли смо на време.

Како каже критика „историја скулптуре у 20. веку јесте историја прекида који носе нове идеје и открића”. У те нове идеје спадало је и ваше стваралаштво. Како из те перспективе посматрате савремену уметност, младе вајаре, нове тенденције?

Имамо веома обдарене младе људе који иновативно користе освојене слободе. Душан Петровић, добитник награде „Табаковић”, Мрђан Бајић, такође добитник те награде, који је успео да угради хумор у скулпторски догађај, као и елементе свакодневице.

Бајића сте предложили и за дописног члана САНУ?

Јесам, верујем да ће бити и изабран. САНУ је институција која мора да се подмлађује. Стари смо. Потребне су нам младе снаге да нас подрже.

На поставци у кући Легата приказане су и фотографије. Осим тог медија, интересује вас и музика, коју сте студирали.

Музика, као уметност звука који се простире у простор, била ми је ослонац у тражењу стваралачког принципа у вајању. Фотографија је, са друге стране, само пратилац у виђењу и доживљају света, забележена радост у сусретима са облицима живота. И дан данас имам свој апарат и фотографишем, успут.

Да ли још увек радите и скулптуре?

Жеља и намера постоје – као заправо једини разлог за живот, и поред слабије кондиције и дубоких година. Надам се само да ме неће изместити из мог вишедеценијског радног простора на Старом сајмишту, о чему у последње време, нажалост, читам само из новина. Та ме могућност веома узнемирава. Највише зато што са мном нико о томе није ни разговарао. У свим тим идејама за Меморијални центар холокауста уопште се не помиње да је на том простору од 1952, када је Моша Пијаде доделио УЛУС-у просторије за уметничка атељеа, стварала плејада наших најбољих уметника – Мића Поповић, Вера Божичковић, Лазар Возаревић, Матија Вуковић, Кока Јанковић... Био је то тежак живот, било нам је хладно, понекад без струје, али је било живо, интензивно. Јурили смо из једног атељеа у други да видимо шта је ко урадио. То је историја стваралаштва на једном месту. Застрашујућа је чињеница да ће то бити све можда срушено. То не сме да се деси. Мора да се нађе место и за музеј и за те аетљее, који су у ствари споменици.