Има ли смисла поново преговарати

У јавности се предлог Русије (и Србије) о новим преговорима о статусу Косова и Метохије обично дочекује са одобравањем, али остаје нејасно да ли уопште постоји компромисно решење и како доћи до њега. На Западу тврде да је то немогуће и траже независност.
И заиста, тешко је, бар на први поглед, поверовати да преговори двеју страна – толико удаљених по интересима и виђењу пожељне архитектуре у овим крајевима света – имају шансе на успех. Албанци траже независност Космета, Срби предлажу аутономију унутар Србије. Први се позивају на демографију, други упориште траже у државном праву. Како ту наћи заједничку нит?

Ја верујем да шансе за компромис ипак постоје, а да је пресудна ствар нешто што би се могло назвати преговарачким оквиром, тј. унапред задатим условима преговарања. Илустроваћу то примером преговора између албанске и српске делегације у Бечу током 2006. и 2007. године. Тада је, прво, Контакт група унапред одбацила нека потенцијална решења као неприхватљива (повратак на стање пре 1999, поделу покрајине и спајање покрајине са неком трећом земљом) и, друго и још важније, наметнуто је схватање да се журимо и да се преговори морају завршити релативно брзо.

Свима онима који су седели у бечким салама и преговарали, и мени међу њима, била је јасна логика тренутка: уколико се договорите – добро; уколико се не договорите – следи независност Косова. И та резервна варијанта, та "независност уколико се не договорите" одредила је ток преговора, односно унапред их осудила на неуспех.

Наиме, албанска страна у таквом преговарачком оквиру није желела да стварно преговара и тражи решење ни за статус, ни за децентрализацију или економију, већ је само глумила преговоре, отаљавајући ту наметнуту дипломатску обавезу. Јер, када добијате нешто што желите уколико преговори не успеју, тада је сасвим природно да ћете све учинити да они што ефикасније пропадну. Успели су у томе, а Ахтисари је, како је од почетка било планирано, преложио Савету безбедности независност. Но, онда се појавила Русија...

Да би евентуални будући преговори имали смисла, али и шансе на успех, требало би да започну у сасвим другачијем преговарачком оквиру. Оба ограничења из претходних преговора – недозвољена решења и кратак рок – требало би овог пута одбацити.

Прво, установљавање недозвољених решења смањује маневарски простор преговарача и не треба их користити без преке потребе. Можда она која је усвојила Контакт група имају смисла као заштита Македоније или Грузије, али то ни српску ни албанску страну не интересује: нама је важније да дођемо до решења свог тешког проблема. Из овога следи да немају смисла забрана поделе покрајине и припајање суседној земљи (свакако, Албанији). Уколико се то договоре две релевантне стране – с којим би правом неко трећи присвојио себи право вета?

Друго, постављање рокова такође не само да нема смисла, већ отежава преговоре или их чак, видели смо, у неким околностима ликвидира и пре него што су почели. Коме се највише жури? Ваљда Србима и Албанцима, више него западњацима.

Наоко парадоксално, али верујем да најважнији подстицај брзим и успешним преговорима јесте непостојање рока до кога се они морају завршити. Када се постави крајњи рок, тада се мора предвидети шта се догађа уколико се до тог рока не постигне споразум (то је била независност у претходним преговорима). Али, уколико би се преговарачима рекло да су свако решење и сваки рок прихватљиви за тзв. међународну заједницу и да је међусобни договор једини начин решења косовског питања тада би Албанци добили подстицај да озбиљно уђу у преговоре, а не као до сада. И ми Срби би имали сличан подстицај. А онда је питање калкулације актера да ли им више одговара компромисно решење, код кога се нешто добија, али и губи у односу на иницијални захтев, или ће радије да поднесу трошкове статуса кво.

Нема сумње да би се за обе стране ови трошкови били знатни. Они нису превасходно економски, већ политички и чак егзистенцијални. Албанцима статус кво онемогућава достизање толико жељене независности, већ доноси одржање окупације која није пријатна ни када је пријатељска. Остаје и ризик да ће се Срби кад-тад вратити у измењеним спољнополитичким околностима. Да не помињемо немогућност учлањења у међународне финансијске и друге институције итд. Српској страни такође не иде у рачун превелико отезање, јер су Срби на Космету егзистенцијално угрожени и под хитно им треба помоћ (или спас). У дугом року ће можда доћи до промене демографске структуре на њихову штету. Стална затегнутост растерује инвеститоре и у Србији и на Космету и слично.

А постоји ли уопште компромисно решење и шта би то могло бити? Постоји, и то је, верујем, подела Космета. Компромис свакако није независност комбинована са неуверљивим намигивањем ЕУ Србији, већ реална подела главног предмета спора: територије покрајине. Сваки други резултат биће доживљен као пораз бар једне од страна у спору.

Уколико додамо и претпоставку да би западне силе онемогућиле насиље Албанаца према Србима усмерено на промену статуса кво (односно њихово протеривање из покрајине), тада имамо све потребне елементе за озбиљне, па и успешне преговоре. И, верујем да би могли бити доста брзо окончани, јер од отезања ни за кога не би било користи.

Члан Центра за либерално-демократске студије