Ima li smisla ponovo pregovarati

U javnosti se predlog Rusije (i Srbije) o novim pregovorima o statusu Kosova i Metohije obično dočekuje sa odobravanjem, ali ostaje nejasno da li uopšte postoji kompromisno rešenje i kako doći do njega. Na Zapadu tvrde da je to nemoguće i traže nezavisnost.
I zaista, teško je, bar na prvi pogled, poverovati da pregovori dveju strana – toliko udaljenih po interesima i viđenju poželjne arhitekture u ovim krajevima sveta – imaju šanse na uspeh. Albanci traže nezavisnost Kosmeta, Srbi predlažu autonomiju unutar Srbije. Prvi se pozivaju na demografiju, drugi uporište traže u državnom pravu. Kako tu naći zajedničku nit?

Ja verujem da šanse za kompromis ipak postoje, a da je presudna stvar nešto što bi se moglo nazvati pregovaračkim okvirom, tj. unapred zadatim uslovima pregovaranja. Ilustrovaću to primerom pregovora između albanske i srpske delegacije u Beču tokom 2006. i 2007. godine. Tada je, prvo, Kontakt grupa unapred odbacila neka potencijalna rešenja kao neprihvatljiva (povratak na stanje pre 1999, podelu pokrajine i spajanje pokrajine sa nekom trećom zemljom) i, drugo i još važnije, nametnuto je shvatanje da se žurimo i da se pregovori moraju završiti relativno brzo.

Svima onima koji su sedeli u bečkim salama i pregovarali, i meni među njima, bila je jasna logika trenutka: ukoliko se dogovorite – dobro; ukoliko se ne dogovorite – sledi nezavisnost Kosova. I ta rezervna varijanta, ta "nezavisnost ukoliko se ne dogovorite" odredila je tok pregovora, odnosno unapred ih osudila na neuspeh.

Naime, albanska strana u takvom pregovaračkom okviru nije želela da stvarno pregovara i traži rešenje ni za status, ni za decentralizaciju ili ekonomiju, već je samo glumila pregovore, otaljavajući tu nametnutu diplomatsku obavezu. Jer, kada dobijate nešto što želite ukoliko pregovori ne uspeju, tada je sasvim prirodno da ćete sve učiniti da oni što efikasnije propadnu. Uspeli su u tome, a Ahtisari je, kako je od početka bilo planirano, preložio Savetu bezbednosti nezavisnost. No, onda se pojavila Rusija...

Da bi eventualni budući pregovori imali smisla, ali i šanse na uspeh, trebalo bi da započnu u sasvim drugačijem pregovaračkom okviru. Oba ograničenja iz prethodnih pregovora – nedozvoljena rešenja i kratak rok – trebalo bi ovog puta odbaciti.

Prvo, ustanovljavanje nedozvoljenih rešenja smanjuje manevarski prostor pregovarača i ne treba ih koristiti bez preke potrebe. Možda ona koja je usvojila Kontakt grupa imaju smisla kao zaštita Makedonije ili Gruzije, ali to ni srpsku ni albansku stranu ne interesuje: nama je važnije da dođemo do rešenja svog teškog problema. Iz ovoga sledi da nemaju smisla zabrana podele pokrajine i pripajanje susednoj zemlji (svakako, Albaniji). Ukoliko se to dogovore dve relevantne strane – s kojim bi pravom neko treći prisvojio sebi pravo veta?

Drugo, postavljanje rokova takođe ne samo da nema smisla, već otežava pregovore ili ih čak, videli smo, u nekim okolnostima likvidira i pre nego što su počeli. Kome se najviše žuri? Valjda Srbima i Albancima, više nego zapadnjacima.

Naoko paradoksalno, ali verujem da najvažniji podsticaj brzim i uspešnim pregovorima jeste nepostojanje roka do koga se oni moraju završiti. Kada se postavi krajnji rok, tada se mora predvideti šta se događa ukoliko se do tog roka ne postigne sporazum (to je bila nezavisnost u prethodnim pregovorima). Ali, ukoliko bi se pregovaračima reklo da su svako rešenje i svaki rok prihvatljivi za tzv. međunarodnu zajednicu i da je međusobni dogovor jedini način rešenja kosovskog pitanja tada bi Albanci dobili podsticaj da ozbiljno uđu u pregovore, a ne kao do sada. I mi Srbi bi imali sličan podsticaj. A onda je pitanje kalkulacije aktera da li im više odgovara kompromisno rešenje, kod koga se nešto dobija, ali i gubi u odnosu na inicijalni zahtev, ili će radije da podnesu troškove statusa kvo.

Nema sumnje da bi se za obe strane ovi troškovi bili znatni. Oni nisu prevashodno ekonomski, već politički i čak egzistencijalni. Albancima status kvo onemogućava dostizanje toliko željene nezavisnosti, već donosi održanje okupacije koja nije prijatna ni kada je prijateljska. Ostaje i rizik da će se Srbi kad-tad vratiti u izmenjenim spoljnopolitičkim okolnostima. Da ne pominjemo nemogućnost učlanjenja u međunarodne finansijske i druge institucije itd. Srpskoj strani takođe ne ide u račun preveliko otezanje, jer su Srbi na Kosmetu egzistencijalno ugroženi i pod hitno im treba pomoć (ili spas). U dugom roku će možda doći do promene demografske strukture na njihovu štetu. Stalna zategnutost rasteruje investitore i u Srbiji i na Kosmetu i slično.

A postoji li uopšte kompromisno rešenje i šta bi to moglo biti? Postoji, i to je, verujem, podela Kosmeta. Kompromis svakako nije nezavisnost kombinovana sa neuverljivim namigivanjem EU Srbiji, već realna podela glavnog predmeta spora: teritorije pokrajine. Svaki drugi rezultat biće doživljen kao poraz bar jedne od strana u sporu.

Ukoliko dodamo i pretpostavku da bi zapadne sile onemogućile nasilje Albanaca prema Srbima usmereno na promenu statusa kvo (odnosno njihovo proterivanje iz pokrajine), tada imamo sve potrebne elemente za ozbiljne, pa i uspešne pregovore. I, verujem da bi mogli biti dosta brzo okončani, jer od otezanja ni za koga ne bi bilo koristi.

Član Centra za liberalno-demokratske studije