Старе речи звуче као нове

Лајковац – Градска библиотека у Лајковцу објавиће изабрана дела Радована Белог Марковића, у тринаест књига, поводом 65 година пишчевог живота и 40 година стваралаштва.

Радован Бели Марковић (1947) аутор је збирки прича „Црни колач”, „Швапска коса”, „Године расплета”, „Живчана јапија”, „Сетебрини у Колубари”, „Ћорава страна”, „Старе приче”, романа „Паликућа и Тереза милости пуна”, „Лимунација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”... Књижевну славу стекао је романом „Лајковачка пруга”, који је постао његов заштитни знак. Читав радни век Р. Б. М. провео је у Лајковцу.

Градска библиотека у Лајковцу, чији сте били дугогодишњи директор, одужује вам се на најлепши начин. Није, дакле, тачно да је, увек, најтеже бити „пророк у свом селу”?

Истина је, био сам управник Градске библиотеке Лајковац деведесетих година – у време које није било наклоњено никоме и ничему, библиотекама понајмање. Локалним властима досађивао сам с предлогом за уређење новог простора где би се лајковачко читалиште, макар за неко време, скућило и скрасило. Отварање Градске библиотеке, нове у новом простору, бејаше најважнији послератни догађај у Лајковцу и околини. А сад о „одуживању”: нико мени није дужан, напротив! Лично сам дужан хвале општини Лајковац и Градској библиотеци, као „штедрим благодејима”, како би то рекао Алексије Везилић, помало заборављени поета српски, који су се примили да учине нешто што данас није лако учинити, пошто се зна да је – и у бољим временима – издавање изабраних дела неког писца озбиљан и скуп подухват... 

Остали сте верни Лајковцу, од њега направили митско место, уз Бело Ваљево. Никада нисте пожелели да дођете у Београд, епицентар књижевних догађања?

Оданост завичају се не телали по новинама, нити на било који начин, а не стоји да никада нисам пожелео да дођем у Београд... Долазио сам, кад год да бих то пожелео! Долазио, проборавио неке сате, или дане, и враћао се – аутобусима, кадли возом, понекад и аутомобилом, да... Истина је, међутим, да човек и у Београду може слушати из дувара завичајног зричка, ако за тако штогод има „нашпановано уво”, али се мени чинило да се под колубарским небесима мање „магле наочари”, а и зричака је у Колубари кудикамо више!

Иако сте живели у такозваној провинцији, имали сте одличну проходност у престоници, и код књижевних критичара, и код читалаца. Како то објашњавате?

Дуго бисмо могли распредати о такозваном центру и „још такозванијој” провинцији, али да прекратимо... „Одока” се зна шта је Београд, а шта су, спрам Београда, мале и сасвим мале вароши... Центар културног живота јесте у Београду – у престоници – и за исправно се не може узети да у свакој вароши постоји опера и балет, премда је неоспорно да и у малим варошима, у најзабитијим селима чак, има љубитеља опере и балета... Елем, кажњеним се нисам осећао, никад, што омиљеним позоришницима нисам могао да пљескам, кад год бих пожелео, али пљескао сам, не да нисам... Србија је длан земље – Београд никоме није недостижно далеко, колико је некима далеко позориште као такво– макар у Француској улици да живе или у Доситејевој...

Овде, у Лајковцу, сви вас ословљавају са – Књижевниче. Да ли вам то прија?

Успостављен је некакав варошки ред, ето... Очито је наиме да се међу мојим суграђанима реч књижевник узима као нека врста почасне именице, с подразумеваним великим словом на почетку... Слагао бих вас, ако бих рекао да ми то не годи...

У неким својим књигама користили сте „белословенски” језик. Да ли вам се чини да сте због тог, тешко разумљивог језика, изгубили неке читаоце?

Књижевни језик се, по природи ствари, разликује од језика којим се међусобно споразумевамо, којим молбе и жалбе на високе адресе пишемо, али то никако не значи да се и језик пијаце не може „окњижевити”, или да најсировија натукница не може досегнути високу мету на књижевном небу. Све од књижевног надахнућа зависи, од „посвећене руке”, пошто је сама књижевност „језичко чудесо” које се само у језику и језичким средствима може васпоставити. Језик мојих прича и романа „захватан” је из свих слојева, из свих језичких матрица, с видљивим трудом да старе речи прозвуче као нове. Уколико сам у томе местимично успео, тим боље... Уколико нисам, српска књижевност неће штетовати! Књижевност, уопште узев, живи од својих врхунаца, али јој недомашене књиге не сметају – оне саме чине да се врхунци кудли више истакну...

Коју своју књигу сматрате најуспешнијом. Не очекујем одговор: Сва су ми деца подједнако драга.

И немојте очекивати... И за сандук мртваца се доста дасака и ексера поарчи ... Стога, не тражите од писца да вам указујући на тобож најбољу своју књигу, дошаптава наслове својих недосегнутости... Склон сам, иначе, да се „примим” на „утешитељски” тон оне скројанице: промашаји су погоци ван мете!

Могу ли се ова изабрана дела сматрати канонским издањем ваших књига?

Надам се да ће редакциони одбор, уз библиографкињу Бранку Јовић-Гођевац и Бранку Црномарковић, лекторку, ваљано „умити” моје приче и романе и да ће „стари намештај” празнично просинути...

Шта се ново спрема у књижевној радионици Р. Б. М. Нећете, ваљда, остати на броју 13?

Поменута књижевна радионица још није затворена, али се којешта у њој пребира и предругојачује... А броја 13 што би се тицало, ни сада нисам морао остати на њему – ако се на мисли ма моје књиге, „старе”... А нова књига, ех... Уколико смислим нешто,смислићу и све остало!

--------------------------------------------------------

Изабрана дела до краја септембра 2013.

У свечаној сали Градске куће у Лајковцу потписан је протокол о објављивању изабраних дела Радована Белог Марковића у тринаест књига. Протокол су потписали: Живорад Бојичић, председник општине Лајковац, у име издавача – Снежана Бугарчић, в. д. директора Градске библиотеке Лајковац, и аутор – Радован Бели Марковић. Редакциони одбор чине: проф. др Радивоје Микић, др Марко Недић, проф. др Стојан Ђорђић, мр Слађана Илић и Дарен Миливојевић. Изабрана дела биће објављена до краја септембра, наредне године.