Stare reči zvuče kao nove

Lajkovac – Gradska biblioteka u Lajkovcu objaviće izabrana dela Radovana Belog Markovića, u trinaest knjiga, povodom 65 godina piščevog života i 40 godina stvaralaštva.

Radovan Beli Marković (1947) autor je zbirki priča „Crni kolač”, „Švapska kosa”, „Godine raspleta”, „Živčana japija”, „Setebrini u Kolubari”, „Ćorava strana”, „Stare priče”, romana „Palikuća i Tereza milosti puna”, „Limunacija u Ćelijama”, „Poslednja ruža Kolubare”... Književnu slavu stekao je romanom „Lajkovačka pruga”, koji je postao njegov zaštitni znak. Čitav radni vek R. B. M. proveo je u Lajkovcu.

Gradska biblioteka u Lajkovcu, čiji ste bili dugogodišnji direktor, odužuje vam se na najlepši način. Nije, dakle, tačno da je, uvek, najteže biti „prorok u svom selu”?

Istina je, bio sam upravnik Gradske biblioteke Lajkovac devedesetih godina – u vreme koje nije bilo naklonjeno nikome i ničemu, bibliotekama ponajmanje. Lokalnim vlastima dosađivao sam s predlogom za uređenje novog prostora gde bi se lajkovačko čitalište, makar za neko vreme, skućilo i skrasilo. Otvaranje Gradske biblioteke, nove u novom prostoru, bejaše najvažniji posleratni događaj u Lajkovcu i okolini. A sad o „oduživanju”: niko meni nije dužan, naprotiv! Lično sam dužan hvale opštini Lajkovac i Gradskoj biblioteci, kao „štedrim blagodejima”, kako bi to rekao Aleksije Vezilić, pomalo zaboravljeni poeta srpski, koji su se primili da učine nešto što danas nije lako učiniti, pošto se zna da je – i u boljim vremenima – izdavanje izabranih dela nekog pisca ozbiljan i skup poduhvat... 

Ostali ste verni Lajkovcu, od njega napravili mitsko mesto, uz Belo Valjevo. Nikada niste poželeli da dođete u Beograd, epicentar književnih događanja?

Odanost zavičaju se ne telali po novinama, niti na bilo koji način, a ne stoji da nikada nisam poželeo da dođem u Beograd... Dolazio sam, kad god da bih to poželeo! Dolazio, proboravio neke sate, ili dane, i vraćao se – autobusima, kadli vozom, ponekad i automobilom, da... Istina je, međutim, da čovek i u Beogradu može slušati iz duvara zavičajnog zrička, ako za tako štogod ima „našpanovano uvo”, ali se meni činilo da se pod kolubarskim nebesima manje „magle naočari”, a i zričaka je u Kolubari kudikamo više!

Iako ste živeli u takozvanoj provinciji, imali ste odličnu prohodnost u prestonici, i kod književnih kritičara, i kod čitalaca. Kako to objašnjavate?

Dugo bismo mogli raspredati o takozvanom centru i „još takozvanijoj” provinciji, ali da prekratimo... „Odoka” se zna šta je Beograd, a šta su, spram Beograda, male i sasvim male varoši... Centar kulturnog života jeste u Beogradu – u prestonici – i za ispravno se ne može uzeti da u svakoj varoši postoji opera i balet, premda je neosporno da i u malim varošima, u najzabitijim selima čak, ima ljubitelja opere i baleta... Elem, kažnjenim se nisam osećao, nikad, što omiljenim pozorišnicima nisam mogao da pljeskam, kad god bih poželeo, ali pljeskao sam, ne da nisam... Srbija je dlan zemlje – Beograd nikome nije nedostižno daleko, koliko je nekima daleko pozorište kao takvo– makar u Francuskoj ulici da žive ili u Dositejevoj...

Ovde, u Lajkovcu, svi vas oslovljavaju sa – Književniče. Da li vam to prija?

Uspostavljen je nekakav varoški red, eto... Očito je naime da se među mojim sugrađanima reč književnik uzima kao neka vrsta počasne imenice, s podrazumevanim velikim slovom na početku... Slagao bih vas, ako bih rekao da mi to ne godi...

U nekim svojim knjigama koristili ste „beloslovenski” jezik. Da li vam se čini da ste zbog tog, teško razumljivog jezika, izgubili neke čitaoce?

Književni jezik se, po prirodi stvari, razlikuje od jezika kojim se međusobno sporazumevamo, kojim molbe i žalbe na visoke adrese pišemo, ali to nikako ne znači da se i jezik pijace ne može „oknjiževiti”, ili da najsirovija natuknica ne može dosegnuti visoku metu na književnom nebu. Sve od književnog nadahnuća zavisi, od „posvećene ruke”, pošto je sama književnost „jezičko čudeso” koje se samo u jeziku i jezičkim sredstvima može vaspostaviti. Jezik mojih priča i romana „zahvatan” je iz svih slojeva, iz svih jezičkih matrica, s vidljivim trudom da stare reči prozvuče kao nove. Ukoliko sam u tome mestimično uspeo, tim bolje... Ukoliko nisam, srpska književnost neće štetovati! Književnost, uopšte uzev, živi od svojih vrhunaca, ali joj nedomašene knjige ne smetaju – one same čine da se vrhunci kudli više istaknu...

Koju svoju knjigu smatrate najuspešnijom. Ne očekujem odgovor: Sva su mi deca podjednako draga.

I nemojte očekivati... I za sanduk mrtvaca se dosta dasaka i eksera poarči ... Stoga, ne tražite od pisca da vam ukazujući na tobož najbolju svoju knjigu, došaptava naslove svojih nedosegnutosti... Sklon sam, inače, da se „primim” na „utešiteljski” ton one skrojanice: promašaji su pogoci van mete!

Mogu li se ova izabrana dela smatrati kanonskim izdanjem vaših knjiga?

Nadam se da će redakcioni odbor, uz bibliografkinju Branku Jović-Gođevac i Branku Crnomarković, lektorku, valjano „umiti” moje priče i romane i da će „stari nameštaj” praznično prosinuti...

Šta se novo sprema u književnoj radionici R. B. M. Nećete, valjda, ostati na broju 13?

Pomenuta književna radionica još nije zatvorena, ali se koješta u njoj prebira i predrugojačuje... A broja 13 što bi se ticalo, ni sada nisam morao ostati na njemu – ako se na misli ma moje knjige, „stare”... A nova knjiga, eh... Ukoliko smislim nešto,smisliću i sve ostalo!

--------------------------------------------------------

Izabrana dela do kraja septembra 2013.

U svečanoj sali Gradske kuće u Lajkovcu potpisan je protokol o objavljivanju izabranih dela Radovana Belog Markovića u trinaest knjiga. Protokol su potpisali: Živorad Bojičić, predsednik opštine Lajkovac, u ime izdavača – Snežana Bugarčić, v. d. direktora Gradske biblioteke Lajkovac, i autor – Radovan Beli Marković. Redakcioni odbor čine: prof. dr Radivoje Mikić, dr Marko Nedić, prof. dr Stojan Đorđić, mr Slađana Ilić i Daren Milivojević. Izabrana dela biće objavljena do kraja septembra, naredne godine.