Понос

Понос је осећање које људи осећају када сматрају да су неким својим поступком изазвали одобравање код оних који су им важни. Понос је социјално осећање, јер се увек осећа пред публиком, било да је она стварна или замишљена. Логика поноса је таква да када особа постигне неки успех за који њена публика не сазна, она доживљава као да се успех није ни догодио. То је један од разлога због којих наши људи, који живе у иностранству, зидају велелепне куће у родном крају у којима не бораве.

Особа може да буде поносна било на свој поступак било на туђи. Да би људи могли да буду поносни због туђег поступка или успеха, прво морају да се са тим другим поистовећују, да сматрају да су једно, да су заједница. Тако су деца поносна на поступке својих родитеља или су родитељи поносни на успехе своје деце, спортски навијачи су поносни на успехе свог тима итд. Особа може бити поносна када је приме у неку групу, заједницу или клуб, које високо цени. Понос је порука трећим лицима да и особа има позитивне особине које приписује групи која ју је прихватила.

Понос је социјално корисна емоција, јер мотивише особу да чини дела за која сматра да ће да се допадну другима. Њихове похвале због успеха су за њу потврда да им је важно људско биће. Њој је прихваћеност нужан услов да поштује саму себе. Ако не успе у томе осећа стид, јер су понос и стид резултат истог психолошког механизма. Њену жељу да одушеви публику природно прати страх да ће је разочарати и осрамотити се.

Када гледамо развој особе, понос и стид су рана осећања која особу повезују са заједницом којој припада. Међутим, ако особа и после детињства и младости остане на овом нивоу, може да постане зависна од мишљења других. Током личног развоја особа све више вреднује сопствени став о себи, тако да јој постаје важније како сама процењује своје поступке него како то чине њој важне особе. Када мишљење о себи више није толико ослоњено на спољашњост – групу и ауторитет – већ на сопствену процену, особа постаје аутономна. Њој је важније да сама поштује себе него да је други поштују. Зато понос све више замењују осећања самопоштовања и самозадовољства, а стид замењује осећање кривице.

Постизање аутономије чини особу отпорном на омаловажавање које долази споља, али и мање осетљивом на спољашње похвале и потврђивање. То је не чини равнодушном: социјалне потврде и похвале су увек добродошле и пријатне, али нису неопходне да би особа себе ценила и била задовољна својим успесима. Оваква емоционална зрелост јесте идеал, а у реалности сви, без обзира на године, у себи негујемо унутрашње дете и његову способност да осећамо понос и срам.