Антракс у плавом

Кључ којим се отварају врата иза којих је бржи пут ка Европској унији остао је у бриселском сефу колегијума комесара ЕУ: Европска комисија је саопштила да Србија још није спремна да почне преговоре о придруживању због нерешених проблема око Косова.

Речено је то, истина, нешто дипломатскије, па је амбасадор ЕУ у Београду сијао од задовољства док је седам месеци пошто је Србија добила статус кандидата премијеру Ивици Дачићу предавао два у плаво укоричена годишња извештаја Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама.

Није било никакво изненађење да ће се тај напредак пре свега гледати кроз призму дијалога Београда и Приштине, али шок је уследио када је у фајлу званом Стратегија за проширење идентификована порука опасна попут праха антракса, префињеног, смртоносног продукта лабораторијске култивације који се неко време противницима слао у ковертама.

Процес „видљивог и суштинског” побољшавања односа требало би постепено да резултира потпуном нормализацијом односа између Србије и Косова. „Решавање проблема на северу Косова, поштујући при том територијални интегритет Косова и посебне потребе локалног становништва, биће кључан део овог процеса.”

Порука Србији да треба да уважава „територијални интегритет Косова” ако мисли да се било чему нада запретила је да блокира државну платформу за преговоре с Приштином и пре њеног усвајања, и да новој власти поништи добар део ентузијазма који је исказала жељом да што ефикасније распетља косовски чвор.

Истог дана када је европски комесар за проширење Штефан Филе у Београду објашњавао да признавање „територијалног интегритета Косова” не значи и признавање Републике Косово, већ да је то противљење идеји поделе Косова коју упорно лансира српски премијер, ручао сам с дипломатом из једне од три земље – Британије, Француске, Немачке – које све тврђе и чешће помињу да Србији нема уласка у ЕУ без претходног признавања косовске независности

Полазећи од претпоставке да ЕУ не говори немуштим језиком, питао сам зашто порука да од поделе нема ништа није тако и написана у годишњем извештају? Зашто је питијски, на папиру, срочено једно, а комесар потом, вербално, тумачио друго?

Питао сам зашто Београд није претходно обавештен каква га реченица чека, па да нам то онда лепо објасни премијер јер се подразумева да седам милиона Срба нису експерти за међународно право.

Ручак је потрајао, али одговоре нисам добио.

Тако се после серијала изјава да ће Србија морати да потпише писмене гаранције „нормализације”, чија је земља порекла најчешће Немачка, сада на званичном папирусу ЕУ нашао „територијални интегритет”. Суштина иста, друго паковање.

Неки српски званичници су, предвођени премијером, у првим реаговањима показали да умеју да припрете прекидом дијалога с Приштином, али претња није чак ни преноћила. Председник Томислав Николић је потом примеренијим начином замолио да се спорна формулација избрише, јер би то представљало потврду „искрене жеље” ЕУ да јој се Србија придружи.

Како је молба одбијена, Николић је поновио познату флоскулу да „ЕУ нема алтернативу”. Потом се тврдило да је спорна формулација, убачена у последњи час, ипак софт варијанта у односу на тврда немачка условљавања. Коначно је Александру Вучићу запало у удео да каже да се нада да се ради о „неспретној формулацији”.

Неспретна формулација? Ма дајте! Када се ради о много мање деликатним преговорима него што је Косово, свака формулација, свака реч се пажљиво бира. Иста та Немачка нам важне папире шаље одмах са преводом на српски, да не би било друкчијих тумачења.

Међународна заједница се већ деценијама расправља само око једне запете из резолуције Савета безбедности 242 која се тиче израелско-арапског конфликта.

Нема ту лапсуса, мада испада да желимо да верујемо да тамо у Бриселу седе неки људи који „територијални интегритет” побркају с противљењем идеји поделе Косова. Па нам онда комесар Филе попут Шамполиона дешифрује хијероглифе – али одбије да одустане од првобитне формулације која остаје у документу Европске комисије.

Како у све то да поверујем када се сетим колико дуго су нас замајавали уверавањима  да су Косово и евроинтеграције два одвојена колосека. Да ли је и то била „неспретна формулација”?

Како да верујем да се иза „територијалног интегритета” крије само порука противљења идеји поделе, када се у наставку преговора и „дубљег укорењивања” дијалога Београда и Приштине у приступни процес већ најављују неминовне „нове степенице” везане за Косово. Једна од њих ће, имам основану сумњу, бити баш тај интегритет.

Зато, ако ЕУ бирократе кажу да је претходна власт нешто обећавала а потом изврдавала, па је Србија због тога изгубила део кредибилитета, не могу а да не приметим да ЕУ својим поступцима доприноси паду евроентузијазма у Срба.

Но, битка око декодирања завршила се како се завршила. Прорачуната ЕУ – емотивна Србија 2:1. Брисел је премијеру Дачићу тврдо поручио да је свако помињање промене граница и поделе Косова неодрживо. „Територијални интегритет Косова” сачуван је на папиру.

Србија као поен књижи уверавања комесара Филеа да за отварање приступних преговора нема нових услова.

Шта да кажем. Инсистирао бих да се у неком анексу, фусноти, може и неком будућем документу, ЕУ и Србија писмено сагласе о значењу одштампане „неспретне формулације”.

Испоставља се тако да добитак статуса кандидата у марту, који је бивша власт славодобитно описивала као „почетак краја”, није чак ни „крај почетка”.

Но, пошто је ситуација испеглана, остаје нам да чекамо историјски сусрет Дачића, Хашима Тачија, Кетрин Ештон и Хилари Клинтон. Да видимо шта ће урадити квартет у ситуацији која је Србији колико политика, толико, ако не и више, судбина. Па ком’ обојци, ком’ опанци.

Тако је некако у сенци остала последња пресуда достављена свим потенцијалним чланицама ЕУ: прихватите владавину права или сте отпуштени.

ЕУ се посебно фокусира на борбу против корупције. „Корупција поткопава владавину права, негативно утиче на пословно окружење и националне буџете и погађа свакодневни живот грађана у подручјима попут здравства и образовања”, каже стратешки извештај.

Овде се Вучић, енергично, пуним ентузијазмом, прихватио посла који су други већ деценију избегавали. Отворио је истовремено неколико антикорупционашких фронтова, а мете поставио високо.

Обични људи су, без обзира на страначке наклоности, махом одушевљени иако страхују да млађани српски Робеспјер не заврши као Дон Кихот.

„Високо друштво” политичара, укључујући и коалиционих партнера, бизнисмена и пробисвета свих фела не предаје се лако. Верујем да су отпори умрежене корупције човеку који је прихватио ризик да буде „појединац против телевизије” више него снажни.