Откривање Америке: Дебела мачка са Волстрита

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – ”Ја нисам постао председник да бих помагао дружину нафатираних банкара са Вокстрита”, гласи једна од често цитираних изјава Барака Обаме, дата у децембру 2009, дакле у време док се, мада изабран, тек припремао за усељење у Белу кућу.

Он је том приликом за банкаре употребио израз ”дебели мачке” (”fat cats”), којим се у жаргону енглеског језика описују богате утицајне особе.

Једна од тих ”дебелих мачака”,  уствари главна међу њима кад је реч о утицају, а и банци којој је на челу, посетила је прошле недеље Вашингтон, да би у Савету за спољне односе, на трибини на којој гостују водећи овдашњи бизнисмени, изнела своје виђење глобалне економије и прилика код куће.

Џејми Дејмон (56), главни директор и председник мултинационалног банкарског система ”Џеј Пи Морган Чејз”, највеће америчке банке са годишњим прометом од око 2.000 милијарди долара и више од 200.000 запослених, кад се изблиза осмотри физички уоипште није дебео, али јесте ”нафатиран”. Његова годишња плата са бонусима је прошле године износила 23 милиона долара – уклапа се дакле у слику богатог банкара са Волстрита.

Уз то, има и репутацију најуспешнијег, најслављенијег и најутицајнијег. ”Џеј Пи Морган Чејз” је без проблема прошао велику финансијску кризу којој су кумовале Дејмонове колеге из јужне четврти Менхетна. Саплели су се тек прошлог априла, када је један њихов трговац вредностним папирима у Лондону серијом погрешних улога направио губитак од шест милијарди.

Било је то додуше само мала огреботина на бљештећој каросерији корпорације, која је изазвала велику буку, па и подизање јавне оптужнице против ”Џеј Пи Моргана”. Џејми Дејмон то међутим сматера непотребним: ”Јесмо забрљали, али то неће да потопи наш брод, ми имамо 150 милијарди капитала...

Грешке се догађају. Зар, кад се сруши један авион, сви треба да престанемо да користимо авионе? У бизнису се греши, али се лекције науче. Само у Вашингтону поступају са уверењем да грешке никад не треба да се догоде”.

Дејмон говори са самопоуздањем човека који кормило џиновске банке чврсто држи још од 2005. Изјашњава се као демократа, а Вашингтоном круже гласине да би, освоји ли Обама други мандат, радо постао нови секретар Трежерија (министар финансија), о чему се овом приликом није изјашњавао.

Разговор је почео питањем о његовом виђењу грчке кризе, с обзиром да је он грчког порекла: деда му је овде имигрирао 1915, што му је био повод за шалу да не сноси личну одговорност за грчки фискални хаос.

”Грчка у суштини није велики проблем”, каже. ”Она дугује неколико стотина милијрди, њен банкрот  или излазак из евро зне не би био катастрофа”.

”Катастрофа ће бити ако Грчка пукне пре него што за то буду припремљене Италија и Шпанија. Велика је вероватноћа да би у том случају тамо почео јуриш на банке, које те земље не могу да зауставе, јер за то немају средстава. За то им је потребан новац којег немају, нити могу да штампају евро, иако имају нешто што називају централним банкама. Зато читамо да је потребно успоставити банкарску унију и систем гаранције депозита.”

”Из Италије и Шпаније већ је изнето око 600 милијарди евра, углавном у Немачку. Немачке банке су то депоновале у Бундес банку, а она је то онда позајмила италијанским и шпанским банкама.

Дакле, супротно преовлађујућем уверењу, дужничка криза у Европи је увелико социјализована”.
Дејмон мисли да ће се проблем на крају некако решити, јер је алтернатива исувише лоша, чега су европски политичари свесни. ”Смењиваће се лоше и добре вести, али ће неке ствари на крају морати да спроведу”.

Колико је његова кућа међутим припремљена за фискалну кризу – овде се за то користи и појам ”фискална литица” – која ће наступити у драматичном облику 31. децембра, пакетом аутомаских кресања у буџету и повећањем пореза, у укупном износу од 600 милијарди долара, ако Конгрес у међувремену не постигне сагласност да то спречи?

”Ми јесмо припремљени, формирали смо већ ’ратни штаб’, то ћемо преживети, мада мислим да је лоша политика што смо јој се примакли толико близу”.

Да ли је истовремено забринут да би једног дана, због фискалне неравнотеже и великог буџетског дефицита (око 1.500 милијарди) и Америка могла да постане болесник: да тржиште више не прихвата обвезнице којима тај дефит финансира?

”То је прилично загарантовано, питање је само кад и како. Не знам да ли ће се то догодити за две, три или четири године, али ће се догодити, то је само питање времена. Нико не може да се бескрајно задужује, и такве примере смо већ видели: у последњих сто година банкротирало је много земаља које су мислиле да ће ипак да се извуку”.

”Ми се тешимо тиме да је долар резервна монета света, да имамо јаку војску – али зашто изазивати судбину? Ми морамо да уведемо фискалну дисциплину, морамо да уредимо наше финансије јер је то и у нашем интересу. Да смо то урадили рецимо пре годину дана, наша економија би данас цветала. Није да не знамо како то да урадимо, него немамо воље за то –  док је у Европи то обрнуто, има воље, али нема наичина2.

„Како год, увешћемо фискалну дисциплину. Већина нас бизнисмена на то не гледа кроз партијске и идеолошке наочаре. Тиме ћемо створити услове за већи економски раст, који потом решава све друге проблеме”.

А колики је у том погледу степен његовог оптимизма?

”Ми смо још највећа и по много чему најнапреднија земља, почев од војске, технологије, индустрије, финансијског тржишта... Имамо јаку владавину права, предузетнички дух, и даље смо најбоље место за инвестирање на планети. Али немамо божанско право на успех. Зато морамо да средимо многе ствари: имиграциону политику, фискалну политику... Али морамо пре свега да уклонимо неизвесности из система: фискалне из којих проистичу и пореске, константну анти-бизнис реторику. Уклонимо све то и економија ће да узлети”. 

”Америка ће, како је то једном рекао Винстон Черчил, увек урадити праву ствар, али само пошто пре тога испроба све друге могућности. Вашингтон и бизнис не треба да се конфротирају, већ да сарађују”.

Ко је за то крив?

” Рекао бих више политика него бизнис. Ми стално нудимо нашу помоћ. На пример, на питање да ли желите универзалну здравствену заштиту за америчке грађане, 80 одсто бизнисмена одговара са да. Зар не би било боље да сви, као Американци, радимо заједно”.

На питање да ли у Америци има премало или превише државне регулативе, Дејмон даје дипломатски одговор:

”Потребна нам је добра регулатива, што не подразумева аутоматски да треба да је буде више или мање”.

”Треба да буде јасна и једноставна. На аутопуту рецимо не смете да визите брже од 65 миља на сата, не смете да пијете док возите: то је пример како се ствари раде с мером. Али у другим важним областима смо претерали: има много преклапања надлежности, превише агенција... Кад нешто погрешимо, заскочи нас 17 агенција, уместо као некад, само једна.”

Као банкар (али и демократа у души) Дејмон подржава ”друштво веће једнакости”, али само дотле ”док се не петља у економску машину која једино то омогућава”.

А шта, с тим у вези, мисли о друштвеној одговорности корпорација (”Џеј Пи Морган” има око 200 фондација у Америци, које на располагању имају око 200 милиона долара и једну од највећих уметничких колекција ).

Одговор је био кратак и јасан: ” Мој посао је да направим добру и динамичну компанију”.