Шест деценија матуре

Они су били последња генерација ђака која је имала само мушкарце у одељењу. Предавала им је стара гарда предратних професора, којима су се обраћали са господине или госпођо професор. Уџбенике су наслеђивали од старије браћe и сестара, а учили су руски, енглески, француски и латински.

Ових дана, њих двадесетак, окупили су се у просторијама некадашње Прве мушке гимназије у београдској Душановој улици, како би прославили 60 година матуре. Међу њима су били врхунски научници, професори, новинари, министри…

– У нашој генерацији, рођених 1933. године, било је укупно 90 ђака, распоређених у три одељења. Највећи број нас је отишао на студије права, затим на електротехнику и Природно-математички факултет, а петнаестак њих је купило карту у једном правцу за иностранство. У животу нас је данас 39, а прослави 60 година матуре присуствовало је 23 некадашња ђака. Неки су дошли и из Канаде и Америке – прича правник Властимир Недељковић, звани Лале, који за себе каже да је био највећи мангуп у генерацији.

Професор руског, француског и филозофије, др Анастас Пажевић Шуле, дошао је из Америке на јубилеј и каже да му је ово последњи боравак у Србији.

– Матурирали смо 1952. године, а две године касније смо отац, брат и ја покушали да побегнемо из земље. Ухватили су нас и одбили да ми продуже студије на Филозофском факултету као непријатељу народа. Успео сам ипак да побегнем, а пре Америке био сам две године у Француској. Данас живим на Флориди, овде сам магистрирао и докторирао и обојица синова су ми доктори – прича Анастас Пажевић.

Из перспективне оних који улазе у 80. годину, гимназијски дани су били лепи.

– Навикли смо на страх и на бомбардовање, учили у неколико школа, често без икаквих уџбеника. Јели смо црни хлеб или хлеб од тврде проје и пуно киселог купуса и пасуља за двоје. Било је међу нама и генија и комедијаша, научника, доктора… Знали смо да рецитујемо многе ствари напамет, у време одмора играли смо фудбал или „труле кобиле” – у стиху казује Пажевић.

– Није било уџбеника, већ су нам професори диктирали, па један дан записујем ја, други дан мој друг из клупе. Ко је имао среће, наслеђивао је уџбенике од старијих сестара или браће, од пре рата, а једино смо имали уџбеник из руског језика који је послат из Русије. Руски смо учили осам година, у петом смо добијали енглески и француски, а у седмом и латински – сећа се Властимир Недељковић.

Ђаци су имали 15 предмета, а матура се полага из шест: српског, математике, руског језика, историје и физике са хемијом. „Било је много падања на матури, зато ми прослављамо у септембру, да дочекамо оне који су ишли на поправни”, кроз смех прича Недељковић.

После њих, Прва мушка гимназија је спојена са Четвртом женском и тако је настала данашња Прва београдска гимназија и прва мешовита одељења. Од последњег школског дана, матуранти 1952. године су непрекидно били у контакту и редовно се састајали у аматерском радио-клубу Београда на Црвеном крсту.

Нуклеарни физичар др Владимир Ајдачић, седамдесетих година најпопуларнији југословенски научник чије је име нераскидиво везано за „Винчу”, каже да је сабирање и одузимање прошлости на 60. годишњици матуре окончано заједничком фотографијом и прославом у Скадарлији, кроз који су многи ђаци трчали журећи да не закасне у школу…