Куваном ракијом наздрављали бакљади

Поп Кајевић је кренуо рано ујутро, 21. новембра, из Чикага и у хотелу „Холидеј ин” у Толиду резервисао пет соба на лажна имена.

После краћег предаха упутио се ка Детроиту, односно Виндсору. Између ова два града је иначе америчко-канадска граница и дели их река Детроит.Још почетком тридесетих година, прошлог века, прокопан је тунел испод реке и он је главна погранична саобраћајница.

На самом изласку из тунела, с канадске стране, непосредно иза пункта за пасошку контролу, налази се један ексклузиван ноћни клуб, власништво нашег човека, Богдана Кркића.

Кајевић је паркирао свој „торнадо” иза клуба. После неког времена појавио се Коста Станојевић и отишао до кола, донео три путне торбе и нестао у диму Крекићевог бара. Кајевић је сачекао десет минута и кренуо назад, ка Детроиту. Истим путем – кроз тунел.

У Толиду, око десет увече, сви су били на окупу. Одмах је почела обука за употребу експлозива. Договорено је да напад на дипломатска представништва СФРЈ мора бити изведен у време када никог нема на улицама и у канцеларијама да не би било жртава. Поноћни сати били су идеално време.

Али, и ту је искрсао велики проблем – како то извести у различитом временским зонама. Дошли су до закључка да у источној зони у Њујорку, Вашингтону, Торонту и Отави „божићни поклони” буду активирани у један сат и четрдесет и пет минута. У Чикагу је тада један сат мање, а у Сан Франциску три сата мање.

Свако је понео своју експлозивну направу коју ће употребити у раним јутарњим сатима 27. јануара наредне 1967. године.

Одлучено је да браћа Кајевић, Стоиљко и Живко, с Радомиром Чкаутовићем, сва тројица свештеници, поставе експлозив у Вашингтону. Миомир Радовановић, Драгиша Кашиковић и Никола Живовић требали су да на „волшебан” начин поставе „божићни поклон” у просторије конзулата на Мичиген авенији у Чикагу. Ђорђе Ђелић и Милан Ћуковић су морали да смисле како да приђу конзулату у Њујорку. Сан Франциско је припао најмлађима: Бебану Десанчићу, Бори Корнићу, Десимиру Марјановићу и Милану Николићу – Белом. Отава и Торонто остали су канадском тиму, онако како се договоре Бећо Ракочевић и браћа Станојевић.

„Четири момка” из Чикага запутили су се у Лос Анђелесу, пронашли послове и станове, и тек 26. јануара 1967. године упутили се ка Сан Франциску, где су у касним вечерњим сатима оставили пакет са експлозивним пуњењем.

Најтеже је било акцију извести у Њујорку. Конзулат се налазио на углу Пете авеније и Шездесет и треће улице. На том ћошку је увек велика маса света – и дању и ноћу, а обезбеђење је били изузетно.

Дан уочи Светог Саве, у источном делу Америке, падао је ужасан снег. Скоро сви путеви су били завејани. „Трилинг попова” браћа Кајевићи и протојереј Чкаутовић, право су у Вашингтону кренули ка Авенији Масачусетс, где се налазила југословенска амбасада. Стоиљко, је изашао из кола, прескочио живу ограду, и поставио повећу актен-ташну на зид код улазних врата. Када су прешли на десну обалу реке Потомак зачула се страховита експлозија.

Чикашкој екипи било је можда најлакше али и најкомпликованије – истовремено. Они су знали сваки сантиметар око југословенског конзулата у Чикагу и није им био никакав проблем да поставе експлозив на најосетљивије место. Али њих су у Чикагу сви знали.

Драгиша Кашиковић је, по обављеном задатку, послао преко стотину писама америчким сенаторима и конгресменима, у којима их обавештава да је овај терористички акт одговор српске емиграције на све учесталије ликвидације угледних Срба од стране Удбе.

Бећо Ракочевић, на једној, а Коста Станојевић на другој страни, у Канади, у Торонту и Отави, такође, под заштитом мрака и великог снега, без озбиљних тешкоћа извршили су задатак.

А увече, по емигрантским кафанама, препуним дуванског дима и мириса вруће ракије и ћевапчића, разлегала се песма и осећала раздраганост. Четници, љотићевци, недићевци... сви су славили светосавске бомбе.

Агенти ФБИ размилели су се по свим местима где се окупљају Срби. Месецима нису могли ништа да открију. Да би задовољили југословенску страну и замазали очи својој јавности извели су пред суд десетак Срба. Сви су ослобођени због недостатка доказа.

Осим Драгише Кашиковића.

Иако је имао „необорив алиби”, неколико сведока је тврдило да је целу ноћ седео с њима, неко је морао да плати цех за ову синхронизовану акцију. На суду Кашиковић је рекао:

„Без обзира на одлуку овог суда, ја знам да ће историја да ме ослободи сваке кривице”.

Две године после терористичке акције на југословенске амбасаде у конзулате, у Паризу је на монструозан начин ликвидиран Андра Лончарић. Осам година касније ликвидиран је и Драгиша Кашиковић. Удба ни једном ни другом није могла да опрости њихову ангажованост против СФРЈ.