Случај кварне машине

Изгледа као да се српска политика, са новом олигархијом, одвија на три дивергентна колосека. Дијалог са ЕУ води се езоповским и повремено немуштим језиком, који није јасан ниједној страни, а још мање српској јавности. Нема друге, наставља се стерилна „косовска” политика из Тадићевих времена. Али, то је прилика за премијера и шефа полиције да своје честе недоумице претвори у родољубиви тријумф.

Желимо у унију што пре, никада нећемо признати Косово. На том нивоу буквално је крај идеја шта урадити са најболнијом тачком нашег безизлаза. Крај политике пред зидом који се не може прескочити. Осим ако председник Николић не извуче однекуд спасоносну платформу за решење кризе. Да је има, слутим да би је већ извукао.

Борба против криминала и корупције води се на нивоу спектакуларног популизма, уз изливе високих емоција (Вучић) и јасну системску немоћ. Неусаглашеност парламентарне, извршне и правосудне власти не може се сакрити никаквим политичким средствима. Корупцијски трустови имају много више нерава и искуства у својим демагошким мимикријама. Надживели су све режиме, па ће сигурно и овај.

Била је поучна скупштинска расправа о одузимању имунитета Оливеру Дулићу. Да ли је човек укаљао руке или није, казаће реформисано српско судство, ако суђења буде. Расправа се ипак претворила у позориште апсурда, уз патетично указивање на „патње Дулићеве породице” и лицитирање о томе чији су српски медији.

Трећи крак оног немогућег колосека морао би да буде старање о социјалној карти Србије. Суноврат се види голим очима, статистика, ма како бездушна била, каже да у Србији 140.000 деце има само један оброк дневно. Премијер Дачић је, у ноћи великог славља за њега (врхунац каријере), рекао да ће се, као први министар посветити пре свега народу. Нешто као краљ Иби, само што није узвикнуо. „Народе мој!” Једноставно, Ивица Дачић, као човек који тврди да осећа дамаре и тешке патње српског пука, наговестио је како ће се потрудити да народу буде бар нешто лакше у овој сувој години.

Наравно да од таквог обећања нема ништа. Осим што није родило, испало је да у државној каси нема ни гроша, стари домаћини наводно потрошили све пре изборног пораза. Инвестиције млаке, посла нема, губе га и они који имају. Послодавци отпуштају труднице, упркос заклетвама о заустављању демографске несреће. Нико са стране не жели да баца своје паре у бунар. Тако Србија има најјефтинију радну снагу у Европи, па је врхунац оптимизма створити услове за што више народних кухиња.

Може бити да се власт узда у своју полицијску ефикасност како би се показала превентивно поштеном. Наравно да је то илузија, прича о честитим владарима равна је бајци о дрвеној фуруни. Може да се направи, али не ради. Баталимо шалу, у политику и у власт се не улази због служења народу. Вучић је сабрао велику моћ за себе, и очигледно не зна шта би све могао с њом. Из тог осећања тескобе настало је и оно нејасно писмо, којим човек са највише овлашћења у држави тражи нечију помоћ.

Корупција се, наравно, не може искоренити (ено га онај „успешни Србин” Род Благојевић, робија у Америци због своје неутаживе похлепе). Али, може се свести на разумну меру. То је онај ниво поштовања правила игре у друштву и држави који омогућује да политичка и друга „висока” разбојништва не поједу живу супстанцу друштва. Код нас је једу, али са том аждајом Вучић се не може изборити, чак ни уз помоћ свог политичког татка Николића. Мора да постоји систем који средствима легитимне државе негира корупцију као смртоносну метастазу. Никакав Чак Норис то не може сам.

Србија такав систем нема, из простог разлога што је и он корумпиран, као и део правосуђа и политичке елите. Такви неће разбијати корупцију. Зато што су домицилна средства за борбу против ње углавном део истог система. Ту је круг затворен, и ваља кренути од самог почетка, од порекла аждаје која је моћнија од својих ретких ловаца.

Све то је, може бити, порекло честих емотивних излива и нејасноћа којима нас обасипа Александар Вучић. Чедомир Јовановић тражи почетак функционисања државе. Она управо и ради како је направљена, другачије не уме.

На оној седници српског парламента на којој је доктор Дулић остао без имунитета чуле су се многе оптужбе на рачун медија. Тек из далеких наговештаја могло се наслутити на кога се сумња да држи агресивне таблоиде, средства „политичког линча” наведеног народног посланика. Цитираћемо овде крунско правило британског новинарства: „Информација је светиња, коментар је слободан!”

Наравно да се не залажем за линч, али медији морају да раде свој посао. Таблоиди постоје свуда у свету, и њихова тема су најмоћнији људи и порекло њихове моћи. Домаћи таблоиди, ако их је уопште могуће разликовати од „озбиљних” медија, производ су српске таблоидне стварности. Њих је и створила таблоидна политика. Света дужност медија је да поправља власт, или да бар то покуша. Али овде, та ствар не може да се поправи.