Сезона референдума за отцепљење

Ако све буде онако како организатори изјашњавања народа очекују, Шкотска и Каталонија могле би већ за две или четири године да постану нове државе Европе. Единбург и Барселона прерасли би у престонице нових државотворних јединица, док би Шпанија и Уједињено Краљевство остале без дела досадашње територије. То би, како су поједини стручњаци за међународно право почели да упозоравају још поводом проглашења косовске независности, могло да подстакне друге регионе у Европи и свету да, преко плебисцита, испослују промену граница и независност.

Пут до референдума у Шкотској прокрчен је лако и глатко, па ће по договору између британског премијера Дејвида Камерона и председника Владе Шкотске Алекса Салмонда, Шкотланђани старији од 16 година за две године, у јесен 2014, моћи да се одлуче одговором са „да” или „не” хоће ли убудуће да буду део Велике Британије, као у последње три стотине година, или ће постати нова независна држава.

У Шпанији је осамостаљивање много трновитије, зато што не постоји сагласност Мадрида да се референдум у Каталонији уопште одржи. Без овере мадридског парламента, свако изјашњавање је неуставно, па конзервативни премијер Маријано Рахој прети да ће на силу зауставити овај процес.

С друге стране, каталонски председник владе Артур Мас, који је руководећи се „вољом народа” сазвао ванредне превремене изборе за 25. новембар, уверен је да ће после њих моћи да сазове референдум без обзира што то досадашњи шпански закони не дозвољавају.

Уколико на платформи каталонске независности Мас добије апсолутну већину у каталонском парламенту, он се спрема да, како је рекао, „интернационализује проблем”. Обратиће се за помоћ Вашингтону и Бриселу, повешће процесе пред међународним судовима, све док се Каталонцима не пружи прилика да остваре своје легитимно људско право. Питање на које ће се одговарати са „да” или „не” као и у Шкотској гласиће: „Да ли Каталонија треба да постане нова држава Европске уније?”.

Према испитивањима јавног мњења, велика већина каталонског становништва верује да би им било боље уколико би остварили свој вековни сан и постали независна држава, за разлику од Шкотланђана који у већини подржавају останак у Уједињеном Краљевству, али уз већу аутономију. У споразуму који је јуче потписан у Единбургу обојица лидера успела су да извуку понеку тачку која им иде у прилог.

Камерон не жели да у референдумском питању буде остављено простора за неки трећи средњи пут: или независност, или остајање у заједници под садашњим условима. Шкотски премијер, са друге стране, успео је да снизи на 16 година право на изјашњавање, и да одложи датум референдума тек за крај 2014. Верује да ће до тада, уз помоћ кризе, успети да подгреје националистичке па и сепаратистичке страсти. Али поједини социолози истичу да млађе генерације не маре за прекрајање државних граница по националном принципу, те да ће шеснаестогодишњаци гласати у складу са својим космополитским опредељењем.

Кад је о страстима реч, Каталонци су се, рекло би се, већ усијали. Иако је Мас до пре два месеца говорио како ће се пут до независности остварити мирно и цивилизовано, све су оштрији вербални окршаји између Мадрида и Барселоне. Као у време распада Југославије, већ су пали предлози да се бојкотује роба која долази из Мадрида и обрнуто, да Шпанци престану да купују каталонске производе. Каталонска црква изјаснила се у прилог независности, на утакмици између Барселоне и Реал Мадрида вијориле су се каталонске заставе и скандирало се независности...

Ни једна ни друга нова држава неће, како је поручено из Брисела моћи да задрже своју столицу у ЕУ, коју већ имају и Шпанија и Велика Британија. Уколико дође до одвајања и Каталонија и Шкотска мораће да прођу кроз процедуру учлањивања. Уколико се нешто у међувремену не промени и не скроје се нова правила.

Мало је вероватно да ће се референдумски тренд зауставити на ова два случаја. Дејвид Камерон већ најављује да би Велика Британија могла да организује плебисцит о томе какво чланство желе Енглези у ЕУ, у Венецији се размишља о осамостаљивању од Италије, док Шпанији прети комадање на свим странама. На мукама је и белгијска целовитост. Године расплета, како је то деведесетих година прошлог века називано на Балкану, могле би се претворити у тешке и неразрешиве заплете.