Сећања и документи

ИНТЕРВЈУ
Нови Сад – Амфитеатар у новосадском Спенсу био је јуче у подне мали да прими све оне који су хтели да чују и виде култног писца савремене мађарске књижевности Петера Естерхазија (57), госта Другог међународног пролећног сајма књига. Аутор који је до сада објавио тридесетак књига од којих је на српски језик преведено девет, а међу којима су новеле, више драма и неколико великих и обимних романа, за нашу читалачку и интелектуалну публику је посебно значајан и занимљив. У питању је судбинска околност. Откривши кроз истраживачки и документаристички рад на припреми свог романа "Harmonia caelestis" (2000) да му је отац педесетих година био полицијски доушник, Петер Естерхази пише нову књигу – "Исправљено издање" (обе је књиге објавио прошле године новосадски "Прометеј" у преводу Саве Бабића). Тако најширој мађарској и светској литерарној јавности саопштава сопствену, огољену интимну причу, али и говори о паралелном шпијунском животу у социјалистичкој Мађарској.

Све што је пре ових Естерхазијевих страница обични читалац у Мађарској и некадашњој источној Европи само наслућивао о томе колико су, и како то некада били организовани комунистички режими, кроз његово дело је сасвим огољено.

Са Петером Естерхазијем, потомком славне осмовековне аристократске лозе Естерхазија, дипломираним математичарем који се од 1976. године потпуно посветио списатељском раду, аутором који је неколико година уназад могући кандидат и за престижну Нобелову награду за књижевност, а који је 2004. за своје дело и етику дела освојио Награду за мир Франкфуртског сајма књига, разговарали смо непосредно после "књижевног поднева" у амфитеатру Спенса.

"Хармонију" је књижевна критика окарактерисала као историјски роман постмодерне, где су на 850 страница исписани: живот једне од најстаријих европских породица, европска и део мађарске историје, прича о очевима кроз казивања "најстаријег сина". Да ли ће историјски роман преживети у литератури?

Поштено речено, не знам. У књижевности је тешко знати шта је могуће и шта ће бити могуће. Дође неки млад писац, створи нешто што је стварано и пре сто година, и ми му верујемо! Не волим реченице "да је нешто у савременој књижевности превазиђено". Свака књига изнова ствара ред актуелности, то је увек било тако...

Како сте дошли на идеју да напишете роман о Естерхазијима?

Тачно време датирам са временом у којем сам читао Данила Киша и једну његову кратку новелу у којој је јунак један од Естерхазијевих... Потом сам Кишов текст цитирао као своје дело. И тако је то почело, још осамдесетих... Према Кишу сам у себи изградио један посебан однос. Како време пролази, расте број пријатеља Данила Киша! Могао бих рећи – да је било простора и времена могли смо бити добри пријатељи, а срели смо се само два-три пута, и сви су ти сусрети били интензивни, као да смо се одувек знали. Мени је Данило важан и због тога да – ако се уопште поставља питање да ли постоји средњоевропска књижевност, онда је одговор потврдан јер је она отелотворена у њему. И још је нешто битно када говоримо о Кишу и његовом стваралаштву: бити у провинцији и видети провинцију, али не бити провинцијалан! То је за мене Данило Киш!

Како тумачите чињеницу да сте књижевну публику освојили својом исповедном књижевношћу?

Све ово што сам исписао о својој породици и њеним коренима је завршена ствар, исписао сам све што сам имао о томе изнутра, из себе... Можда управо та интимност казивања је један од феномена мог књижевничког успеха! Радећи на роману "Хармонија" сазнао сам о свом оцу нешто што ниједан тренутак мог живота до тада није спознао и није потврђивао. И, морао сам ту ситуацију да опишем, тако је и настало "Исправљено издање"... Ту сам направио дистанцу између онога што сазнајем из докумената и што, са друге стране, осећам. Нису ме никада занимале естетске и етичке конотације тог сазнања. Али, ове две моје књиге говоре, пре свега, о карактеру књижевног стварања, о томе да свака књига после настанка и публиковања има свој пут и налази се у различитим реалним околностима. А мислим да стварност не може да рани роман.

Јанош Бањаи као парадигматичне реченице за Ваше дело наводи две: "Све ћу то једном још боље написати" и "Ужасно је тешко лагати ако човек не зна истину". Како их данас видите?

Професорице, нисам се спремио за данас, са смехом одговара Естерхази, а потом наставља озбиљно:

Прву реченицу је написао Хандке, у књизи која говори о смрти његове мајке, а ја сам је само цитирао, као што то радим обично, без навода и навођења извора... Мене је, иначе, немогуће ставити иза било које реченице из мог дела. Јер, реченице не казујем ја, него моја књига. Када их напишем, о њима више не размишљам. Ја као романописац имам много прагматичније ставове. Рецимо, друга реченица, да је ужасно тешко лагати ако човек не зна истину, заправо је одлична за почетак једног романа! А то, колико она много значи – када сам је написао, нисам знао... Баш као што голману пође за руком да одбрани пенал, тако је и мени пошло за руком да смислим такву реченицу.

Први пут боравите у Новом Саду. Па, ипак, имате врло изграђено мишљење о прекограничној мађарској књижевности, о контексту разних политичких збивања на европској сцени и у нашем региону протеклих деценија...

Седамдесетих година оријентација стваралаца према свету из Београда била је много шира него из Будимпеште. Тако је 1968. у Србији значила много више и била много ближа дискурсу западних шездесетосмаша, него што је то био случај код нас. И са становишта мађарске књижевности, било је то време када је важније било оно што се дешавало у Суботици и Новом Саду, него у Мађарској! Мада, и данас је слично: Вегел и Толнаи знају нешто што ми, у Будимпешти, не знамо...

Одушевљени сте разговором на српском језику, а не разумете га… Како видите сопствена дела на другим, туђим језицима?

Док причате, размишљам да ми је жао што не знам српски и питам се да ли је могуће написати исто на мађарском и на српском? Никада нећу сазнати шта сам све написао на разним језицима, али у томе, ипак, има и неке лепоте, јер у преведеној књизи има живота, речи и појава којих нема у оригиналном издању и о којима мађарски читалац и не размишља, или му они промакну... Многи значајни слојеви дела у преводу нестају, али се нови рађају. Све је то слобода којом располаже само инострани читалац.