Огледало, огледалце…

Инфлација је поново добила на замаху. Србија је са 12 одсто раста цена ове године, а постоји стрепња да буде и свих 15 процената, у „друштву” са Белорусијом у којој је раст цена већ достигао 16 процената. Нажалост, ми деценијама нисмо међу земљама које имају раст цена два до три процента. Економска струка и наука кажу да је инфлација најобјективније огледало једне економске политике и казна друштву које није у стању да води рачуна о здрављу свог новца.

И као у оној бајци ми стално питамо то огледалце „најлепши” ко је, а оно нам сурово каже да оно није криво што наше лице – није лепо. И није. Огледалце показује све наше деценијама дуге грешке у вођењу економске политике, наплаћује нам по папреној цени све наше нерационалности и расипништво, слаб рад и жељу да живимо боље него што заслужујемо, књижи нам корупцију, тајне договоре за јавне набавке… Све је у том огледалцету које није ни конкавно нити конвексно – него сурово равно.

Каже нам где смо и какви смо.

Е, сад, друга је ствар што ми увек нађемо мање-више добра оправдања што је то тако. Ове године – то је суша. Ужас. Све је осим пшенице изгорело. Цене хране, од хлеба преко меса до уља и шећера, скачу као да државе и тржишта нема. Све се отело контроли. Чак и несташице добише оправдање – суша је. Је ли бога ти! Да ли је те елементарне непогоде било и у нашој непосредној и даљој околини? Било је још како.

У Шпанији, рецимо, у њеном централном делу киша није пала седам месеци. И? Ништа. Тамо је инфлација свега 3,5 одсто. Потписник ових редова својим очима видео је сунцокретово уље, дакле не маслиново, по цени од 1,25 евра. Чак и да узмемо најнеповољнији курс – једва 130 динара.

Шта нам то говори? Да инфлација није некаква виша, божанска сила која нас јадне и нејаке стално походи и хара. Јер како би то неки економисти рекли, инфлација је највећа државна пљачка сопственог народа. Да ли се актуелни министар финансија и привреде Млађан Динкић још сећа своје књиге под насловом „Економија деструкције”, због које је у оно „јуначко доба антислобизма”, добио онолике поене због којих и данас има изузетно високе политичке и друге дивиденде?

Све државе на овом свету, па и мајка Србија, знају не само у теорији, већ и практично да се боре са инфлацијом. Питање је само хоће ли, када и ко ће то да плати. Антиинфлациона политика није политички уносна. Њу увек морају да плате најсиромашнији. И ми је својски плаћамо. Држава, оличена у инфлацији, повећала је неке плате и пензије, али је пуштајући инфлацију, узела много више. Обезвредила нам је сваки динар и из потрошачке корпе узела оно што највише волимо.

Срећом курс се срамежљиво враћа доле тако да још није додао гас расту цена и то у економији која је у рецесији и где потрошња вртоглаво пада.