Извештај о извештају

Изашао је Извештај о напретку Србије. И гле чуда, сви су се усредсредили не на тај, већ на други извештај, о стратегији проширења Европске уније и главним изазовима за ову и следећу годину. У том другом извештају се налази тај фамозни став да Србија треба да поштује територијални интегритет Косова. Мене је једино изненадило колико се људи изненадило таквим ставом. Па зар нам годинама из Европе, нарочито из њених најмоћнијих земаља, не стижу поруке о томе како Србија треба да се одрекне Косова и Метохије, како са њим треба да успостави добросуседске односе, како ти односи треба да се у потпуности нормализују… Сви они који шаљу те поруке под Косовом посматрају целокупну територију јужне српске покрајине. И ту се ништа није променило. Зашто су баш сада употребили формулацију „територијални интегритет Косова”? Па можда због тога што се у последње време с највишег места у влади више пута говорило о подели Косова као најбољој опцији. Па је можда управо то одговор на ту вероватно закаснелу, а свакако лоше припремљену иницијативу.

Него, шта ћемо ми да радимо са 64 странице извештаја које, будући да су готово сви заокупљени питањем територијалног интегритета, додуше неки Србије, а неки Косова, мало ко помиње? Како ствари ту стоје? Када се прескоче делови у којима се говори о неодговарајућем напретку у домену владавине права, реформе правосуђа, заштити мањина (нарочити оних мањина које се тиме поносе) и очувању независности институција (Народна банка Србије, на пример), долазимо до хлеба нашег насушног, а то је пословно окружење – оно у којем се ствара наш бруто домаћи производ. А ту, по мишљењу Европске комисије, ствари стоје веома лоше: либерализација цена не само да је застала, него је кренула у супротном смеру, држава контролише све више цена; улога државе у привредном животу је велика и увећава се, поништавањем приватизација и откупима удела од приватних власника (попут Телекома); улазак нових конкурената на тржиште је тежак услед бројих баријера, а најзначајније су оне у домену градског земљишта и грађевинских дозвола; стечајно законодавство и његова примена су нешто напредовали, али је процес изласка из гране још увек спор, па су стога огромни ресурси заробљени; правни систем и примена закона су такви да је предвидљивост у том погледу изузетно мала, што ствара велику неизвесност за привредне субјекте. Укратко, исувише мало слободног тржишта, исувише много државне регулативе, и то оне која се лоше спроводи. Србија је, очигледно, веома далеко од праве тржишне привреде.

За мене је најзанимљивије да су ово налази Европске комисије, дакле тела које никако није заступник идеја слободног тржишта и никако није противник државне интервенције. Ове оцене долазе од заговорника свеобухватне тржишне регулације, оних који својим прописима регулишу, на пример, закривљеност банана, а не од некакве фантомске неолибералне интернационале или од духа Милтона Фридмана. Дакле, претерали смо чак и за укус бриселских бирократа. То потврђују и налази свих других који се баве мерењем и поређењем пословног окружења различитих земаља. Не само да је пословно окружење у Србији лоше, него се погоршава из године у годину. Заслугу за то сносе искључиво српске власти. Пословно окружење је директна последица онога што власти не раде или, још горе, раде. Не пада оно с неба, нити на њега утичу елементарне непогоде!

Пословно окружење је кључни услов за инвестиције, па тиме и за привредни раст. За земљу која се још налази испод нивоа бруто домаћег производа из 2008. године, а како ствари стоје ове године ће се још више удаљити од тог нивоа, нема већег приоритета од убрзаног привредног раста, што значи да нема већег приоритета од побољшања пословног окружења. Ни фискална консолидација (најављена, мада неизвесна), ни руско-кинески кредити (такође најављени), ни структурне реформе (додуше, још нису најављене), ни одговарајућа политика курса националне валуте која ће омогућити међународну конкурентност (од које смо све даље) не могу да нам помогну без брзог и радикалног побољшања пословног окружења.

Да ли ће до тога доћи? Можда, када они на власти буду спознали озбиљност ситуације у којој се земља налази. Судећи по њиховом досадашњем понашању, по наставку предизборне кампање иако је нова влада формирана, по избегавању тешких питања и све већој љутњи и огорчености на свет око њих, лош хумор да и не помињем, чини се да су још јако далеко од те спознаје. Или нам, можда, није довољно лоше?

Борис Беговић

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ