Криза и могућа решења

Последњих година, као одговор на економску кризу, у Европи се распламсала дебата о начину њеног превазилажења. Кључне позиције у дебати заузели су, с једне стране, заговорници идеје да је неопходно „стезање каиша”, а са друге стране заступници тезе да је предуслов економског опоравка пораст потрошње.

Наизглед, ове две позиције су супротстављене по свим основама. Кључни аргумент оних који се залажу за штедњу само се делом односи на стабилизацију државне касе. Њиме се, заправо, првенствено истиче захтев за смањење оптерећења привреде. Делује, наиме, саморазумљиво аргумент да привредници морају бити максимално ослобођени различитих врста намета како би имали мотив за пословање, а тиме за запошљавање и измирење пореских обавеза. Тиме би, тврди се, био обезбеђен стабилан економски раст и висок ниво запослености.

С друге стране, ништа мање убедљиво не звучи аргумент да је основни економски проблем недовољна потражња, па сходно томе било какво кресање јавне и личне потрошње води у још дубљу рецесију, односно затварање радних места, несолвентност привреде итд. Сходно томе, једини начин за економски опоравак јесте подстицање потрошње, а не „стезање каиша”.

Већ на основу кључних аргумената наслућује се да се њима бране интереси различитих друштвених група. Интересима знатног дела власника капитала одговара политика „стезања каиша” јер она обезбеђује већу профитну стопу чак и у условима рецесије (Тако је, на пример, упркос рецесији концентрација капитала која се огледа у повећању броја милијардера у САД чак убрзана током неколико неколико „кризних” година). Насупрот томе, интересима запослених, пре свега, радницима, службеницима, али и све већем броју стручњака одговара политика подстицања потрошње. Не чуде зато масовни протести који готово свакодневно широм Европе избијају против политике која доводи у питање стечена права и достигнути ниво животног стандарда.

На идеолошком нивоу наведене супротности концентришу се око разлике између либералне и социјалдемократске визије уређења друштвено-економских односа. У том смислу, оне имају и своје, мање или више, доследне политичке заговорнике оличене у политичким странкама. Последњи таласи избора широм Европе показују да ниједна од ових позиција нема дуготрајнију стабилну подршку, већ се странке које их заступају смењују на челу европских земаља мимо неке видљиве правилности.

Упркос свим наведеним разликама, постоји једна суштинска сличност између ове две визије. Обе, наиме, покушавају да нађу решење за економске проблеме у оквиру постојећег система. Поставља се, међутим, питање шта ако то више није могуће? Заправо, ако се озбиљно схвате критике које наведене позиције упућују једна другој види се да постоји мало простора за дугорочни оптимизам. Наиме, критичари (нео)либералног пута с правом указују да је доминација таквог схватања током последње три деценије довела до проблема који су данас актуелни. Наставак те политике водио би, логично, продубљивању проблема. Насупрот томе, прихватање социјалдемократског пута у условима повећане мобилности капитала прети да ће се он преселити у зоне које су наклоњеније његовој оплодњи.

Дугорочно посматрано, уколико Европа не жели да постане плен сумрачних сила оличених у аутодеструктивном десном екстремизму, мораће да пронађе излаз из садашњих тешкоћа макар он био заснован и на другачијим вредностима од оних које су сада у њеним темељима.

Међутим, постојећа ситуација је алармантна, тако да чекање на дугорочна другачија решења није тема дана. Решење нагомиланих економских проблема тражиће се у неодложним реформама постојећег система. Како сада ствари стоје, те реформе ће бити усмерене ка јачању унутрашње политичке и економске кохезије ЕУ. Отпори таквим реформама већ сада су велики и несумњиво ће бити још већи. Но, с обзиром на то да економски опстанак европских земаља зависи од јачања ЕУ, не треба сумњати да ће се реформе одвијати управо у том правцу.

Током наредних неколико деценија треба, дакле, очекивати да ће ЕУ бити политички све чвршћа и хомогенија заједница која ће бити у стању да контролише токове капитала и која ће створити механизме за ефикасније доношење обавезујућих одлука.

Током наредних неколико деценија Србија ће, без обзира на  то какав ће бити њен однос спрам ЕУ, морати да рачуна управо са овом чињеницом. Уверење које све више преовладава у Србији да је ЕУ на издисају и само што се није распала, засновано је више на жељама пошиљалаца тих порука него на објективној процени стварности и актуелних процеса. У том смислу атмосфера помало подсећа на раширено уверење о бесмртности СССР-а које је овде доминирало крајем осамдесетих година. Закључак се намеће сам по себи. 

Владимир Вулетић

ванредни професор на Филозофском факултету БУ